večeru? Da je bacim?«
je njega opazio ali nije prestajao sa uzalud‐
Dečak nije odgovarao. »U redu«, nastavi
nim trudom. Beslim ga potapša po ramenu i
Beslim, »ako nećeš. Zatvoriću vrata. Ne
pokaza na drugu prostoriju. »Završi kupa‐
smem da ih držim otvorena kad je upaljeno
nje«.
svetlo«.
Krete lagano u kuhinju. Dečak, snebiva‐
Priđe vratima i poče lagano da ih zatvara.
jući se, pođe za njim.
»Poslednji poziv«, objavi. »Zatvaranje
Čim je završio s kupanjem, šćućuri se u
pred počinak«. Vrata već gotovo behu zat‐
uglu prostorije a Beslim vrati paprikaš na
vorena kad dečak vrisnu: »Čekaj«! Bio je to
ploču štednjaka, okrete prekidač na »krč‐
jezik koji je Beslim i očekivao.
kanje« i iz jednog ormarića izvadi bocu i
»Dobrodošao«, reče tiho. »Ostaviću ih
teglu sa džemom od povrća. Na čistom de‐
otključana, u slučaju da se predomisliš«. I
čakovom telu videle su se brojne modrice i
uzdahnu. »Da se ja pitam, niko se nikada ne
ožiljci, još nezaceljene rane, otvorene i
bi ni zaključavao«.
nagrižene prljavštinom. »Stani mirno«.
Dečak je i dalje ćutao. Nagnuo se nad
Krhka građa, telo koje drhti. »Stani
jelom i tiho jecao. No, jeo je. Poslednje za‐
mirno!« ponovi mešavinom strogosti i pri‐
logaje sažvakao je čistom snagom volje a
jatnosti u glasu i ćušnu ga po licu. Dečak se
onda se uspravio i snebivljivo osmehnuo.
opusti, grčeći se samo pri dodiru leka. Bes‐
Zatim mu se osmeh naglo izgubio, preble‐
lim je pomno pregledao čitavo telo, zadr‐
deo je pa pozeleneo. Na ustima mu se po‐
žavši se kod jednog starog čira na deča‐
javila hrana koju je upravo progutao. Pov‐
kovom kolenu; tiho pevušeći, ode do orma‐
raćao je.
na i vrati se sa injekcijom koju zabode u
Beslim se sklonio u stranu da izbegne
dečakovu zadnjicu, rekavši da će mu skinuti
mlaz. »Svih mu zvezda na nebu, koji sam ja
glavu s ramena ako se bude opirao ubodu.
idiot!« viknu na maternjem jeziku. Potom
102
ode u kuhinju, vrati se s krpama i kofom, te
Ponekad bi dečak zajecao u snu, ne budeći
obrisa dečakovo lice i reče mu da se smiri.
sse. Jednom se Beslim probudio, začuvši ga
Potom obrisa kameni pod.
kako cvili: »Mama! Tata!« Ne paleći svetlo,
Nešto kasnije vrati se sa mnogo manjom
brzo je odbauljao do dečakovog ležaja i
porcijom, čistom čorbom i osrednjim
pomilovao ga. »Tu su, sine, sve je u redu.«
parčetom hleba. »Umoči hleb i jedi.«
»Tata?«
»Bolje da ne jedem.«
»Samo ti spavaj, sine. Probudićeš mamu.«
»Samo ti jedi. Više ti neće biti muka.
I dodao. »Bezbedan si, ja sam s tobom,
Morao sam to da znam čim sam video kako
Smiri se. Ne želimo da probudimo mamu,
ti se stomak zalepio za kičmu. A ja ti, bu‐
zar ne?«
dala, dajem obrok za odrasle. Jedi polako.«
»Da, tata.«
Dečak ga pogleda dok mu je brada
Gotovo bez daha, starac malčice pričeka i
podrhtavala. Tada uze kašiku a Beslim
tada se, zadovoljan što dečak opet spava,
pričeka do poslednjeg zalogaja.
vrati u svoj krevet.
»Dobro je«, reče. »Ja sam zreo za krevet,
Taj ga je događaj podstaknuo da primeni
dečko. Uzgred, kako se zoveš?«
hipnozu. Još davno, dok je imao oba oka i
»Torbi«, reče dečak oklevajući.
obe noge, bez razloga da prosi, naučio je tu
»Torbi. Dobro ime. Ti mene možeš zvati
veštinu; ali, hipnoza ga nije radovala, čak ni
Poup. Laku noć.« Zatim otkači svoju ve‐
kao terapija. Posedovao je gotovo religiozni
štačku nogu, stavi je na policu i leže. Bio je
osećaj za dostojanstvo individue; hipnoti‐
to seljački krevet, zapravo jedan masivni
dušek u uglu. Legao je uza zid, načinivši
vim načelima.
mesto za pridošlicu i dodao: »Pre nego što
Ovaj je slučaj, međutim, bio neodložno
uđeš u krevet, ugasi svetlo.« Pa zatvori oči.
hitan. Bio je uveren da je Torbi otet od ro‐
Tišina je dugo trajala. Čuo je dečaka kako
ditelja, u dobu koje mu nije omogućavalo
odlazi do vrata; svetlo se ugasilo. Očekivao
da ih zadrži u svesti. Dečakovu predstavu o
je šum otvaranja vrata. Nije ga bilo. Umesto
životu činilo je zbrkano sećanje na gospo‐
toga, osetio je ljuljanje madraca.
dare, dobre i loše; i jedni i drugi bez sumnje
»Laku noć«, ponovio je.
su pokušavali da slome duh »rđavog« dete‐
»'ku noć.«
ta. Torbi je posedovao izvesno sećanje na
Gotovo je zadremao kada je shvatio da
pojedine gospodare i slikovito ih je opisivao
dečak silovito drhti. Pružio je ruku i po‐
šatrovačkim jezikom; no, nikada nije bio si‐
tapšao ga po slabinama; dečak je briznuo u
guran u vreme ili mesto ‐ »mesto« je redov‐
plač. Potom se okrenuo na drugu stranu,
no bio neki posed, domaćinstvo ili fabrički
namestio patrljak u udoban položaj, zagrlio
krug, nikada pojedinačna planeta ili sunce
dečakova ramena i privukao mu glavu na
(njegovi pojmovi iz astronomije bili su
svoje grudi. »Sve je u redu, Torbi«, reče
skromni, nije se razumevao ni u galakto‐
nežno. »Sve je u redu. Sad je sve gotovo.
grafiju), dok je »vreme« bilo prosto »pre« ili
Više se neće ponoviti.«
»kasnije«, »kratko« ili »dugo«.
Dečak glasno zaplaka i privi se sasvim uz
S obzirom da svaka planeta ima svoj
starca. Beslim ga je držao sve dok grčevi
sopstveni dan, godinu i metod izračunava‐
nisu prestali, dok se nije uverio da je mali
nja vremena, došlo je do pomirenja razli‐
zaspao.
čitih nauka u cilju definisanja standardne
sekunde na osnovu vremena radioaktivnog
DRUGA GLAVA
raspadanja, pa su tako utvrđene i stan‐
Torbijeve rane behu zaceljene, spoljne br‐
dardna godina nastanka ljudske rase i stan‐
zo, unutrašnje sporije. Stari prosjak je naba‐
dardni datum prvog leta sa planete Sol III
vio još jedan dušek i postavio ga u drugi
do njenog satelita; za neukog dečaka bilo je
ugao sobe. S vremena na vreme bi se budio
nemoguće da išta datira na taj način. Za
noću da se uveri da li je topli prekrivač na‐
Torbija je Zemlja predstavljala mit, dok se
vučen preko dečakovih leđa. Bilo je to ne‐
pojam »dana« odnosio iskljućivo na vreme
oph
odno s obzirom na nemiran dečakov
između dva odlaska na spavanje.
san usled noćnih mora. Kada bi se dogodilo
Beslim nije bio u štanju da odredi deča‐
da dečak pređe kod njega, nikada ga nije
kov uzrast. Izgledao je kao neizmenjeni
prisiljavao da se vrati u sopstveni krevet.
Zemljanin, očito u predpubertetskom dobu,
103
no, svaka bi pretpostavka ipak stajala na kli‐
prisili, iako su se ti postupci gadili i njemu
mavim nogama. Vendorijanci i Italo‐Glifi iz‐
samom. Torbi se neprestano opirao a
gledaju kao originalna loza, međutim, Ven‐
Beslim nije mogao da se naljuti ‐ za sve to
dorijancima je potrebno tri puta više
behu krivi ožiljci, zauvek ostavljeni na
vremena da sazru ‐ Beslim se prisetio čudne
dečakovim leđima.
bajke o kćeri konzularnog atašea čiji je
Cilj ipak beše postignut: zaronio je du‐
drugi muž bio unuk njenog prvog muža i
boko, dublje nego što dečakova memorija
koja je praktično živela sa obojicom, sa dve
seže, u njegovo rano detinjstvo, do trau‐
različite generacije. No, mutacije se uopšte
matičnog momenta kada je beba oteta
ne moraju pokazati u fizičkom izgledu.
roditeljima.
Razumljivo mu beše što je dečak »stariji«
Pokušao je da sredi misli. Poslednjih ne‐
u standardnim sekundama nego on sam,
koliko trenutaka istraživanja doneli su toli‐
Beslim; svemir je prostran a ljudska se rasa
ko zbrkanih podataka da je starac posum‐
na mnogo načina prilagodila svemirskim
njao u ispravnost truda da se domogne
okolnostima. No, to je nebitno ‐ dečak je
izvora nevolja.
bio mlad i trebalo mu je pomoći.
Pa, dobro... da vidim šta je ustanovio...?
Torbi se nije plašio hipnoze; reči mu nisu
Dečak je rođen Slobodan. U to nije bilo
značile ništa a Beslim ih nije ni objašnjavao.
sumnje.
Jedne večeri, nakon jela, starac je jedno‐
Maternji jezik mu beše sistemski engle‐
stavno rekao: »Torbi, želim da učiniš
ski, izgovarao ga je sa akcentom koji se nije
nešto.«
mogao precizno locirati; bilo je moguće (ne
»Svakako. Poupe. Šta?«
sigurno) da je dečak rođen na Zemlji. Izne‐
»Lezi na krevet. Uspavaću te pa ćemo
nađujuće; činilo mu se da je dečakov
razgovarati.«
maternji jezik bio interlingva, s obzirom da
»Kako? Misliš, posle spavanja?«
ga je govorio bolje od ostala tri koja je znao.
»Ne. To će biti druga vrsta sna. Bićeš u
I, šta još? Pa, dečakovi roditelji behu
stanju da govoriš.«
mrtvi, to je izvesno; ukoliko je zbrkano i
Torbi ga je sumnjičavo pogledao ali je bio
stalnom teroru izloženo sećanje dečakovo
voljan da ispuni želju. Starac je ugasio
bilo tačno. Njihovo prezime nije mogao da
centralno svetlo i upalio sveću. Koristeći
utvrdi, kao ni bilo kakav način identifikacije
plamen za privlačenje dečakove pažnje,
‐ bili su jednostavno »tata« i »mama« ‐ što
započeo je sa starim postupkom monotone
ga je primoralo da digne ruke od pokušaja
sugestije, opuštanja, dremljivosti...
da tačno ustanovi dečakovo poreklo.
»Torbi, ti spavaš ali si u stanju da me
»Torbi?«
čuješ. Sposoban si da mi odgovoriš.«
Dečak zastenja i promeškolji se. »Molim,
»Da, Poupe.«
Poupe.«
»Ostaćeš uspavan sve dok ti ne kažem da
»Ti spavaš. I nećeš se probuditi dok ti ja
se probudiš. No, moći ćeš da odgovoriš na
ne kažem.«
svako pitanje koje ti budem postavio.
»Neću se probuditi dok mi ti ne kažeš.«
»Pokušaj da se setiš broda kojim si došao
»Kada ti budem rekao, probudićeš se
dovde.«
odjednom. Otprilike pola časa kasnije pono‐
» Udovica Meri. Ali, zvali srno ga druga‐
vo će ti se prispavati. Reći ću ti da pođeš u
čije.«
krevet i ti ćeš to učiniti. Spavaćeš celu noć i
»Seti se trenutka ulaženja u brod. Sada si
sanjaćeš lepe snove. Nikada više nećeš
u njemu ‐ možeš da ga vidiš. Seti se svega
imati ružne snove. Ponovi.«
što se nalazi u njemu. Vrati se u mesto gde
»Nikada više neću imati ružne snove.«
si se ukrcao.«
»Nikada više nećeš imati ružne snove.
Dečak se trgnuo, ne budeći se. »Ne želim
Nikada.«
to!«
»Nikada.«
»Sve će biti u redu. Potpuno si bezbedan.
»Tvoj otac i majka ne žele da sanjaš ružne
Kako se zove mesto? Vrati se i osmotri ga.«
snove. Srećni su i žele da i ti budeš srećan.
Sat i po kasnije, Beslim je još uvek čučao
Kada budeš sanjao, sanjaćeš lepe i srećne
kraj uspavanog dečaka. Niz lice mu se slivao
snove.«
znoj. Bio je uzbuđen. Bilo je neophodno da
»Lepe i srećne snove.«
vrati dečaka u željeno vreme ‐ i to da ga
»Sada je sve u redu, Torbi. Počinješ da se
104
budiš. Biidiš se i ne sećas se onoga o čemu
kom, tamnim senkama ispod očiju i lažnim
smo razgovarali. Ali, nikada više nećes
ranicama na obrazima. Jeziva plastična nap‐
sanjati ružne snove. Probudi se, Torbi.«
rava montirana na Torbijeve grudi obezbe‐
Dečko se pridiže, obrisa oči, zevnu i na‐
đivala je realistički »čir« na mestu gde više
čini glupu grimasu.
nije bilo rana; šećerna vodica načinila je
»Au, zaspao sam. Sigurno sam ti bio
»čir« privlaćnim za muve ‐ bacajući priloge
dosadan. Poupe.«
u zdelu, prolaznici bi s gađenjem okretali
»Sve je u redu, Torbi.«
glavu.
Bilo je potrebno još seansi da bi se iste‐
Uhranjenost nije bilo lako sakriti; među‐
rali duhovi, no, noćne more behu sasvim
tim, Torbi je tako naglo rastao da je uprkos
prestale. Beslim nije bio takav čarobnjak da
redovnim i obilnim obrocima ostao vitak.
bi u potpunosti otklonio ružne uspomene;
Ulično vaspitanje dobijao je besplatno.
one su još uvek počivala u dečaku. Učinio je
Džubulpar, glavni grad Džubula i Devet
barem to da ga više ne čine nesrećnim. I to
Svetova, rezidencija šefa Velikog Sargona,
je bilo dovoljno. Za sada.
imao je više od tri hiljade prosjaka s doz‐
Torbi je danju imao dovoljno posla. U pr‐
volom za prosjačenje, dvaput više uličnih
vim danima partnerstva Beslim ga ja nepre‐
prodavaca, više prodavnica groga nego hra‐
stano držao kraj sebe. Posle doručka, othra‐
mova i više hramova nego ijedan drugi gr
ad
mali bi do Trga slobode; tamo bi se Beslim
u Devet Svetova, kao i bezbroj provalnika,
pružio po pločniku dok bi Torbi stajao ili
umetnika tetuaža, doksija, vucibatina, crno‐
čučao kraj njega, sa zdelom u ruci i izgle‐
berzijanaca, džeparoša, predskazivača sud‐
dom neuhranjenog deteta. Glavna Beslimo‐
bine, pljačkaša, atentatora... Njegovi sta‐
va taktika sastojala se u ometanju pešaka, u
novnici imali su, samo na dužini od jednog
meri koja će ih podstaći da mu daju milosti‐
lija, u okolini svemirske luke, sve ono što se
nju ali ne i da pozovu policiju. Torbi je nau‐
moglo imati u istraženom svemiru; od igle
čio da će policajci preći preko svega ukoliko
do lokomotive, od zrnca svemirske prašine
se redovno potplaćuju. A Beslim je to i
pa do živih senatora. Sve je to bilo na pro‐
činio.
daju.
U tehničkom smislu, Torbi nije bio deo
podzemija. Imao je legalni status (roba) i
profesionalnu dozvolu (prosjaka). Život nije
naučio da posmatra iz perspektive crva.
Kao rob, naučio jeste da krade i laže,
onako prirodno kao što se deca iz finijih
kuća uče društvenim manirima. Mnogo
brže, doduše.
No, on je otkrio da su se svi talenti uzdigli
do visokog umetničkog stepena, zahvaljuju‐
ći okrutnom i gadnom potpovršinstvu gra‐
da. Porastavši, naučio je jezik i, posebno, je‐
zik ulice; Beslim je počeo da ga šalje van
grada, da mu nudi vođenje poslova, svako‐
Dečak je brzo savladao drevni zanat ‐
dnevno cenjkanje za hranu i, ponekad, sre‐
naučio je da su muškarci u pratnji žena veli‐
đivanje onih poslova koje mu je starac
kodušni; da je obraćanje usamljenoj ženi
prepušao kada se osećao usamljenim i
obično gubljene vremena, da se od usam‐
nemoćnim. Tako je i »zapao u loše
ljenog muškarca mogu očekivati i novčići i
društvo«, ako se uopšte može reći da je
batine; da astronauti bacaju najviše...
neko pao s nultog nivoa.
Beslim ga je podučio i da u zdeli zadrži
Jednog dana vratio se bez ičega u zdeli.
nešto novca ‐ ne suviše malo, ne previše.
Beslim je ostao bez komentara no dečak iz
U početku je odgovarao poslu, budući da
preke potrebe, objasni: »Vidi, Poupe, danas
je bio mali, mršav, sav u ranama; beše
sam postupio na pravi način.« I izvuče ispod