»To je ruža koja peva«, objasnih joj.
»Hoćeš li mi reći ili nećeš?«
»Otkini joj jedan list«.
82
»Neću«, odbi me kratko.
Zvala sam je dugo. Zagledala svaku
»Molim te«.
senku i utočište u parku. Nigde je nisam
»Neću. Onda neću imati ružu«.
videla.
»Ali ja sam htela da ti ona otpeva svoju
Već sam pomislila da je sve ovo samo
pesmu. Ne možeš je čuti ako ne otkineš
ružno buđenje, i da od ljubavi, ipak, nema
list«, objašnjavala sam joj.
ničeg više.
»Dobro«, pristade ona. »Samo da znaš,
Zatvorih oči.
biću tužna«.
»Ninja«, dotače mi lagano ruku. »Tu
Ona će, znači, biti tužna.
sam ja, Ninja. Kako se tebi sviđa moj
Otkidala je latice jednu za drugom i ruža
poklon?«
je pevala.
Pronađoh joj prstiće i stisnuh čvrsto.
»Nemoj da plačeš, Ninja. Sviđa mi se
tvoj poklon«, reče mi.
»Ali ti si tužna«.
»Pa, jesam, malo. Ali kada si i ti, onda
sam još više«.
»Šta da radimo, Alisa?«
Kapci su mi bili čvrsto stisnuti.
»Imam i ja za tebe jedno iznenađenje«,
reče ona.
»Za mene?«
»Da. Ja za tebe«.
»Ali, meni nije rođendan!«
»Znam. Meni je. Valjda danas mogu da
radim šta hoću. Čuj, kada izbrojim do tri,
ti otvori oči, hoćeš?«
»Hoću«.
Činilo mi se da prede od zadovo1jstva.
»Pripremi se«.
»Dobro«,
rekoh
kao
bajagi
se
pripremajući
»Jesi li spremna?« sasvim ozbiljno me
upita zatim.
»Valjda jesam, Alisa«.
»Drz se! Jedan. Dva. Tri. SAD!«
Otvorila sam oči.
Puno zelenila kakvog ne pamtim. Kao u
priči o Trnoružici.
Kuća sa francuskim prozorima stajala je
tamo gde je i bila, urušena i siva. U takvoj
kući, sasvim izvesno, niko nije mogao
stanovati.
83
KAJAĆE SE KO OVO PRESPAVA
ZLATNA KNJIGA
Dragan R. Filipović
Na jedan više fantazijski nego SF način, Filipović smešta radnju svog romana
u današnje Titovo Užice. Nehatom oslobođena sila želi da se domogne Zlatne
knjige i u tom cilju otelotvoruje mitskog Marka Kraljevića... Sa mnogo
mišića i malo mozga on tumara ulicama, Tamnim vilajetom, vraća se u Noć
požara, sreće alhemičara Makarija, utvaru turskog vojnika Fatmira, Tarabića,
šeika Muhameda Užičanina, ali ne saznaje tajnu Zlatne knjige i ne želi više
da služi silama koje su ga otelotvorile... Tada sile povlače svoj poslednji adut
i uskoro na poprište uspaničenog Užica stupa junak nad junacima: Musa
Kesedžija; šenluk pod svetlom neona, baklji i nespokojnih duša počinje.
Do svog primerka Zlatne knjige, bogato opremljene ilustracijama Igora
Kordeja možete doći veoma jednostavno; potrebno je samo da popunite
pretplatnicu sa ove strane i pošaljete je na naznačenu adresu. Takvu šansu
mnogi tragači nisu imali... Kajaće se ko ovo prespava.
P R E T P L A T N I C A
Ovim se pretplaćujem na _____ primeraka „Zlatne knjige" Dragana R. Filipovića po ceni od 8000 dinara, koje ću uplatiti u roku od 15 dana po prijemu popunjene
uplatnice
Ime i prezime ______________________________________________________
Poštanski broj i mesto ______________________________________________
Ulica i broj ________________________________________________________
Pretplatnicu popuniti čitko štampanim slovima i poslati na adresu:
TOLKIN
11030 Beograd 8,
Poštanski fah 108
84
INTERVJU Kurt Vonegat junior
PONOSIM SE SIRENAMA TITANA
Tokom više od petnaest godina, Kurt
Vonegat je bio žrtva žanrovskog sistema
cama, renovirana i prepravljena u znaku
u modernom izdavaštvu. Njegove knjige
besprekornog ukusa (dekor krem i bež
dobile su etiketu »naučna fantastika« i
boje, bez ikakve mrljice, orijentalni tepisi,
distribuisane su kao naučna fantastika.
moderan ali nenametljiv nameštaj, baš
Knjižare su ih izlagale samo na SF
kao u reklamama u Njujorkeru). A
policama, tamo gde čitaoci od ugleda
Vonegat sam izgleda kao da mu baš i nije
retko zalaze. Tokom ovog perioda, koji
mesto ovde — kao da bi i njemu dobro
mu je morao izgledati beskonačan i
došlo malo renoviranja i prepravki — ali
užasno neis‐plativ, Vonegatovi romani
to je njegov imidž za javnost, naravno,
(uključujući Mehanički klavir. Sirene sa
ajnštajnovska slika rasejanog literate, u
Titana i Kolevku za macu) bili su poznati
odeći sa rasprodaje, za garažu, za sredo‐
isljučivo SF fanovima — ali čak i među
večne ljude, i taman toliko staroj; mor‐
njima prijem je bio mlak, jer su podo‐
narsko plavi džemper bez rukava, dro‐
zrevali da se taj Vonegat zavitlava sa
njave bezoblične sivkasto‐smede pantalo‐
nekim aspektima njihovog žanra (naro‐
ne sa manžetnama, i sportske patike u
čito žargonom).
stanju raspadanja.
Onda se roman Klanica 5 pojavio kra‐
On se udobno smešta na kauč u jed‐
jem šezdesetih. Odjednom je svako znao
noj od prostorija na spratu, u sobi gde se
Kurta Vonegata. Njegovi rani radovi su
nalazi i veliki televizor, video‐rikorder, ne‐
doštampani i opet izneti na tržište, sva
koliko prostranih fotelja, i mnogo polica
njegova dela su se preselila sa SF polica
sa knjigama. Nema luksuznih kolekciona‐
na police za »savremenu literaturu« —
rskih, u kožu povezanih izdanja knjiga,
gde su ih otkrili apostoli kontrakulture,
nema prastarih bibliotečkih lestvica, niti
koji su usvojili Vonegata kao novog, stid‐
uljanih slika upozlaćenim ramovima, niti
ljivog narodnog heroja. Njegova dela pos‐
drugih pretencioznih uzgrednosti; sve je
tala su obavezna lektira na koledžima od
funkcionalno; ovo je Njujork u svom
istočne do zapadne obale SAD. Vonegat
najcivilizovanijem izdanju.
je išao na turneje sa predavanjima,
Jedan mali čupavi pas smešta se po‐
odrekao se SF žanra koji ga je bio osudio
red Vonegatovog kolena, proteže se i
na tamu. Po Klanici 5 snimljen je film, a
»pada u komu«. Mi počinjemo da priča‐
Vonegat je dobio bar deo one kritičarske
mo. Njegov razgovor je prošaran literar‐
pažnje koja je tako dugo izostajala.
nim referencama (to vam je eruditsko
Danas kritičari nisu uvek jako fini
nabacivanje v
ažnih imena); govori vrlo
prema njegovim novim delima, ali Vone‐
polako, sa dugim pauzama, puši mnogo, i
gat više ne mora da brine. Svakoj novoj
često se češka po kovrdžavoj razbaruše‐
knjizi, kaže on, prodaja je obezbeđena,
noj kosi. Glas mu je suv, njegov humor
bez obzira šta će u prikazima biti rečeno,
takođe, ponekad je nemoguće oceniti u
a stari romani nastavljaju da donose
kojoj meri je ozbiljan. Kaže da je ovo
prihode. Više ne mora da zarađuje za
verovatno jedini intervju koji će dati ove
život pisanjem kratkih priča — zapravo,
godine. Ali u prošlosti je bilo mnogo
on odbija da ih dalje piše. Slobodan je da
intervjua — možda i previše — i mora biti
stvara po jedan novi roman u svakih,
da je za njega primamljiva ova šansa da
približno, osamnaest meseci; svoje vreme
izmisli neke nove odgovore na stara
deli između rezidencije na rtu Kejp Kod i
pitanja, da učini stvari zanimljivijim, ili
vile u Menhetnu koja mu je zajednička sa
jednostavno, da se poigra. Osećam meša‐
umetnicom fotografije Džil Kremenc.
vinu peckanja, crnog humora (on se
Tamo odoh da ga posetim: fina je to,
najglasnije smeje kad pominje smrt),
85
ćudljivosti, i luckastosti; ali sve to je plasi‐
izdavača, da li bi smeo, molim lepo,
rano tako divno uozbiljenim načinom, i sa
napisati roman 'Kilgora Trauta'.«
takvim šarmom, da je nemoguće reći gde
(Kilgor Traut — Kilgore Trout — je
prestaje stvarnost i gde počinje igra.
imaginarni lik koji se pojavio u nekoliko
Na primer, pitao sam ga kakva su nje‐
Vonegatovih knjiga. Traut je jadni, propali
gova osećanja prema naučnoj fantastici:
provincijski novinarčić koji u slobodnom
»To je jedan socijalni milje. Otišao
vremenu piše hrpe naučnofantastičnih
sam na konferenciju pisaca u Pensilvaniju
tekstova i ostaje nepoznat, delimično i
pre mnogo godina; pozvali su me, i bilo
zbog toga što su njegova dela očajno loše
im je drago što sam došao. Dobro smo se
napisa‐na, ali i zato što se prodaju
slagali kao ljudi, ali nisam pripadao njiho‐
isključivo u pornografskim knjižarama.
voj profesiji, jer nisam mogao da pričam o
Farmer je hteo da uzme ime tog »Kilgora
njoj. Problem je bio u tome što nisam
Trauta« kao pseudonim i da oživi jedan
uradio svoj domaći zadatak. Nisam proči‐
od tih zamišljenih Trautovih romana.)
tao sve ono što su oni pročitali. Kao
»Ja mu najzad reko' da može. Nije bilo
klinac, vrzmao sam se po prodavnicama
nikakvog dogovora o deljenju prihoda,
kao i svako drugi, i uvek sam bio svestan
ničeg. Zanosio sam se sanjarijom da
prisutnosti SF magazina na štandu, ali to
dozvolim gomili ljudi da pišu romane
me nikad nije mnogo zanimalo. Vidite,
'Kilgora Trauta' tako da u knjižarama, i na
jedna stvar me je sprečavala da čitam te
crkvenim rasprodajama, i svugde, budu
magazine. Bila je to hartija, tako ne‐
prave hrpe tog smeća unaokolo.« Nasme‐
prijatna na dodir.« Zastao je zamišljeno.
jao se. »Bilo kako bilo, tek, knjiga se po‐
»Bila je puna smeđih mrljica. Vrlo od‐
javi, proda se izuzetno dobro, ali nigde
bojno.«Pa se tiho smejao, kao da uživa u
nikakvog dokaza da to nisam pisao ja.
zbunjujućem odgovoru koji mi je upravo
Opako me iskasape u prikazu u jednom
dao.
SF časopisu, kao da sam ja napisao tu
Pitao sam da li smatra da je neka od
prokletinju od romana; stizala su mi i
njegovih knjiga trebalo da dobije koju od
gadna pisma u smislu: pa vi biste sve
SF nagrada što se izglasavaju svake
učinili za novac, vi ste ovako opelješili
godine. »Nekoliko puta smatrao sam da
svoje fanove. Farmer je odbio da otkrije
je trebalo da pobedim«, rekao je, sad
tajnu i prizna da je on napisao tu knjigu;
mnogo ozbiljnije. »Ponosim se Sirenama
ta tajnost mi je nanela og‐romnu štetu.«
Titana, i mislio sam, da je te godine,
A šta je sa periodom kad je Vonegat
trebalo da pobedim. Nominovane su. Ali
još bio relativno nepoznat izvan SF polja?
Harlan Elison je rekao: 'Nikad nećeš
Kolevka za macu je, na primer, morala da
pobediti; jedini način da pobediš jeste da
čeka desetak godina da bude priznata od
ti knjiga izađe u nastavcima u nekom
strane literarnog establišmenta.
magazinu, elem, zaboravi to.'« Zatim
»Da, nikad nije imala prikaz. Kad je
sleže ramenima.
štampana, bio je neki štrajk u novinskim
Zanimao sam se da li smatra da
kućama... ali ima mnogo mojih knjiga
neprihvatanje njegovih dela od strane SF
koje nikad nisu imale prikaz. Pre koju
zajednice ima neke veze sa neobičnom
godinu bio sam na nekoj zabavi kod Doris
temom njegovih knjiga, koje ostavljaju
Lesing, pričali smo o mojoj knjizi Majka
utisak da su, maltene, satira uperena
Noć i, onako uzgred, kažem joj da knjiga
protiv naučne fantastike?
nikad nije imala prikaz. Zato ga je ona
»Meni je nezamislivo kako biste mogli
odmah napisala za Njujork Tajms, nekih
napisati satiru na naučnu fantastiku«,
dvanaest godina posle izlaska iz štampe.«
rekao je zbunjeno. »Sem ako biste hteli
Kažem da zvuči čudnovato nezaintere‐
da ukažete na to, kako je, uglavnom,
sovano kad govori o dugotrajnom ignori‐
naučna fantastika loše pisana.« Zastao je,
sanju njegovih dela. O ovome razmišlja
onda je njegov um nastavio. »Ima neki
pažljivo.
dasa po imenu Filip Hose Farmer — nikad
»Računao sam da knjiga, verovatno
ga nisam sreo, al' to je pravi pravcijati SF
nije bila mnogo dobra«, rekao je sa
pisac, po svim izveštajima je vrlo fini
ironičnim smeškom. »Sreo sam toliko
čova, i plodan kao pisac. E, pa taj me je
ljudi koji su mi se dopadali, koji se veoma
pitao mnogo puta, poštom i preko mog
trude, ali koji zaista nisu previše dobri u
86
poslu. Zato sam sklon da verujem da sam
Meni se čini da je glavna poruka u
i ja takva osoba. Bio sam sklon — sad sam
Klanici 5 ona o uzaludnosti ljudskog
manje sklon. Ali mislim, ako bi se o tome
života — poruka koju nalazim, više ili
radilo, bio bi to, prosto, život. Oduvek
manje ublaženu, i u drugim Vonegatovim
sam bio veoma zreo, ili se trudio da bu‐
delima. Pitam ga kako uzvraća kad mu
dem takav, kad su u pitanju neuspesi ili
ljudi kažu da su njegova dela suviše
slaba isplativost ovog biznisa. Prihvatao
deprimirajuća.
sam to kao neminovnost. Imao sam izu‐
Odmahuje glavom. »Ali ne kažu to.«
zetnu sreću da se povezem sa izdavačem
Osmehuje se, a meni ostaje utisak da
Sem Lorensom, čija politika je bila da
moje pitanje nije toliko izbegnuto koliko
zadržava na tržištu sva dela svih autora
zaustavljeno u mestu. Zaustili da se
koja su kod njega. Tako je postupio sa
pobunim da je nemoguće da sam jedini
Ričardom Brautiganom, i sa Dž. P. Don‐
koji je ikad našao duh uzaludnosti u
livijem. Jednim jedinim potezom povezao
Vonegatovim romanima, ali on se uda‐
se sa kućom »Del Buks«; jednostavno ih
ljava od teme. »Svojevremeno sam puno
je ubedio da ga finansiraju. Divna je ta
govorio za pare. Prestao sam posle onog
njegova politika da sve svoje autore
govora — koji je američki ekvivalent
doštampava. U ovoj zemlji ima prokleto
počasnog govora pred kraljicom — kad su
malo autora čija se dela u celosti mogu
me izveli da govorim u Kongresnoj bibli‐
nabaviti na tržištu. Ako bih želeo da
oteci. Imao sam tada ono držanje nevinog
nabavim sva dela Normana Majlera, na
seoskog momčića, i govor u tom fazonu,
primer, morao bih da pretražim ceo grad
koji je uspevao iznova i iznova. A onda,
da bih pronašao neke od njegovih knjiga
otprilike na pola mog govora tamo, ustaje
a to možda, važi i za Filipa Rota.«
neki tip, neki koji je nedavno došao iz
Pitao sam da li je Vonegatovo stvara‐
neke socijalističke zemlje, Mađarske ili
laštvo usmereno u nekom određenom
Bugarske, nikad to nisam saznao. I kaže
pravcu, i da li on uvek planira svoja
on: 'Kakvo pravo imate vi, kao vođa ame‐
buduća dela.
ričke omladine, da ulivate toliki pesimi‐
»Poznavao sam ljude koji žive do te
zam u mlade ljude ove zemlje?' Na to
mere sistematično i racionalno. Herman
nisam imao nikakav odgovor; bilo je to
Vouk (Wouk) mi je prijatelj; on je još od
tako zapanjujuće pitanje, i toliko posti‐
završetka drugog svetskog rata znao
đujuće, da se moj govor tog trenutka
kakve knjige želi da napiše, i medu svim