završio. Te knjige svakako jesu pesimis‐
njegovim dosadašnjim knjigama samo
tične... ali tako veliki deo onih stvari koje
jedna znači kršenje tog plana, a to je vrlo
mene deprimiraju mogao bi biti izbegnut.
kratak roman koji je Vouku bio tako
Ne nekim genijalnim potezima, nego
zanimljiv da ga je morao uraditi. A ja sam,
običnim uzdržavanjem. Eto, samo moguć‐
evo, upravo završio jednu knjigu, i pojma
nost da opustošimo celu istočnu obalu
nemam šta sledeće da činim.«
putem tog zakarabudženog načina proiz‐
Onda Klanica 5 sigurno mora da je
vodnje elektriciteta, tog ludačkog načina
izuzetak, naime, morala je biti planirana
da se izaziva ključanje vode... pa onda,
mnogo godina?
oružja koja smo napravili, i sve to... kad
»Bilo je to nešto neminovno. Kad sam
samo ne bismo radili izvesne stvari, bilo
saznao da je to, to uništenje Drezdena,
bi nam mnogo bolje.«
bilo najveći pokolj u ljudskoj istoriji, rekao
Ovo me navodi da postavim pitanje o
sam, Bože moj, moram nekako da proko‐
njegovom naučnom obrazovanju, koje je
mentarišem ovo. Bio je to prvi istinski
očigledno u mnogim njegovim romanima
divan grad što sam ja u životu video.
a najvidljivije u Kolevci za macu, gde je
Dotad pojma nisam imao da takvi gradovi
jedan od glavnih junaka fizičar, očigledno
postoje. I tek što sam ga video, uništen
slika iz stvarnog života.
je. Nemci, uzgred rečeno, uopšte ne mare
»Da, tip koji je u toj knjizi Dr Feliks
za uništenje Drezdena, boli njih dupe za
Heniker načinjen je prema liku Dr Irvinga
uništenje ma čega. Malo je čudno da sam
Lengmjuira, jednog od malobrojnih zapo‐
ja bio dirnut a njima savršeno svejedno.
slenih privatne industrije koji su dobili
Mislim da su savršeno voljni da iznova
Nobelovu nagradu. Bio je hemičar; moj
sazidaju bilo šta.« Smeje se.
brat, istaknuti naučnik, radio je sa njim. 87
Ali Lengmjuir je bio uporan u svojoj
rasejanosti, uporan u ravnodušnosti pre‐
ma svetovnim stvarima, a to je bila samo
njegova poza. Ljudi se više ne ponašaju
tako, jer to više nije u modi. U pogledu
ponašanja naučnika, moda se menja. Kad
sam radio za »Dženeral ilektrik« i izveš‐
tavao o aktivnostima tamošnjih naučnika,
bilo je u modi da oni budu slatko rasejani,
i da nemaju nikakve predstave o posle‐
dicama koje bi mogle proisteći iz raznih
saznanja koja oni saopšte kompaniji.«
Ima li izuzetaka kojima se on divi?
»Pa, naučnik, te iste generacije, kome
se mnogo divim, je Norbert Viner. Na
kraju drugog svetskog rata napisao je
jedan tekst za »Atlantik mantli« gde kaže
da svojoj vladi više ništa neće govoriti, jer
ko zna šta bi sve ta vlada mogla učiniti sa
silom koju od njega dobije. Mislim da je
to ono pravo, naučnik treba uvek da
spreči vladu da sazna neke stvari.«
Pitam ga kako to da se on, pisac,
uopšte povezao sa naukom.
»Moj otac je insistirao da se ozbiljno
Tako je on, tokom izvesnog broja
posvetim školovanju, a imao je i neku
godina, zarađivao za život pišući kratke
ideju o tome koji predmeti su ozbiljni.
priče, a posvećivao se pisanju romana
Moj otac i moj deda bili su arhitekte u
samo kad bi uštedeo dovoljno para od
Indijani; znači mogao sam biti treća
honorara iz magazina. Da li sad žali što je
generacija, što bi bilo straobalno
morao toliko da piše za novac da bi
ugledno, u jednoj arhitektonskoj firmi u
mogao
finansirati
svoju
ozbiljnu
Indijanapolisu, i ne bi mi to uopšte bilo
literaturu?
neprijatno. Međutim moj otac se osećao
»Razbešnjuje me što nisam imao više
prilično
žalosno
što,
zbog
velike
para kad sam bio mlađi, jer mogao sam
ekonomske krize, deset godina uzastopce
se mnogo više zabavljati, moja deca
nije uradio ništa na polju arhitekture, pa
takođe. Ta vrsta žaljenja postoji. Da sam
mi je rekao da postanem hemičar.«
imao bogatu ženu, ili tako nešto, napisao
»Otišao sam na Kornel i planirao da
bih više romana; ali ne verujem da sam
budem biohemičar. Upisao sam se na ne‐
išta izgubio, a sem toga, kad god radite u
daj‐Bože kurseve i bio najgori u razredu,
nekoj ograničenoj formi, prinudićete sebe
uvek. U to vreme su bile te dnevne
da budete inteligentniji nego što biste
novine u Kornelu, a tamo mi je bilo lako
inače bili. Jedna od divnih osobina
da postanem veliki drmadžija. Pisao sam
strukturalnog prilaza poeziji je ta što, da
za njih članke i fantazije, svakojake
bi vam uspela rima ili metrika, upotrebite
neodgovorne tekstove. Pisanje je bilo
ovu ili onu divnu reč koju normalno ne
nešto u čemu sam uvek mogao nadmašiti
biste, samo da bi vam ta skalamerija
većinu mojih drugova, i zato, kasnije, kad
uspela, i odjednom rezultat bude prosto
sam ra‐dio za »Dženeral ilektrik« i imao
čudesan.
Mislim
da
je
pisanje
dvoje dece, i kad je kompanija odbila da
konvencionalnih kratkih priča za magazin
mi da povišicu, činilo mi se da verovatno
za srednju klasu zanimljiv izazov. Sve te
mogu više da zaradim kao slobodni
priče su morale da glorifikuju srednju
umetnik, i pokazalo se da je to tačno. Tih
klasu, jer ne bih uspeo da ih prodam. Ali
dana, ko god je umeo da ispriča priču bio
ne smeta mi mnogo što slavim srednju
je budala ako ostane na redovnom
klasu. Mislim, oni su ti koji moraju spasti
radnom mestu. Tad su neki magazini to
ovu zemlju; niko drugi je neće spasti.«
plaćali tako dobro.«
88
Pominjem da mnogi pisci sa kojima
se vratim temi, opisujem Bovino uverenje
sam pričao poklanjaju svoje poverenje
da je socijalizmu »ponestalo benzina« i
nauci, a ne srednjoj klasi, kad je reč o
da će socijalističke zemlje uskoro biti
tome kako da se spasemo od budućnosti.
prinuđene da prihvate neki oblik
Vonegatu ovo kao da je malo zasmetalo.
kapitalizma, da bi ekonomski preživele.
»Čisto je sujeverje verovati da nauka
Vonegat se smeje. »To je magareća
može da spase sve nas. Apsurd. To je
glupost. Smešno je, ne, pa vidi se da je
nešto mladalačko, rekao bih. Kao naučna
ovde kolaps, i ovde na to niko čak i ne
sekcija u visokoj školi — uzbude se — oni
obraća pažnju, niko nije ni pokušao da
će da krenu da hvataju asteroide — a to
skicira mehanizam o kome se radi. Mislim
je možda i moguće, ali oni tamo nisu baš,
da
su
socijalističke
zemlje
baš
sazreli, bar većina njih nije.«
zanimljive.«
»Mi sada počinjemo da uzmičemo od
Nastavio je da priča o tim raznim
velikog dela naše tehnologije. Mislim da
temama, istim olakim i lakonskim stilom,
će čitava ova zemlja početi da preispituje
ironično udaljen od tema. To me podseća
tehnologiju koju imamo i da odlučuje šta
na razonodeni fatalizam koji se može naći
je stvarno dobro za nas a šta nije. To je
u njegovim delima, iskazan možda
tačka do koje je veoma zanimljivo stići.
najjasnije u Sirenama Titana, gde je
U vreme ovog intervjua Vonegat se
prikazao ljudski rod kao slepu gomilu koja
sprema za put u Vašington gde će držati
ide za višim ci‐ljevima — a ti viši ciljevi su
govor na mitingu protiv nuklearne
zapravo proizvoljno manipulisani od
energije. Pitam ga kakva su njegova
strane viših sila koje na taj način
gledišta o politici i ekonomiji uopšte.
zadovoljavaju svoje trivijalne ćefove. Do
»O ovom našem ne‐sistemu?« Zasta‐
koje mere ta knjiga odražava Vonegatovo
je. »Naravno, ne može da obezbedi ni
shvatanje stvarnosti?
približno dovoljno radnih mesta za
»Ma, to je samo knjiga, ljudi se smeju
narod.« Još jedna pauza. »Ali zaista
nekim njenim delovima, ima šala u njoj«,
imamo, u privatnom preduzetništvu, te
kaže on neozbiljno ali ipak smrtno
divno motivisane manijake koji će se
ozbiljnim tonom. »Vidite, zainteresovalo
upustiti, recimo, u biznis sa auto‐
me je pitanje — šta ako postoji Bog koji je
gumama, i koji će postizati divne stvari sa
zaista zainteresovan i ima u vidu izvesne
auto‐gumama, koji će jesti gume. Ili će to
poslove za koje želi da budu urađeni." Iz
biti u popravljanju televizora. Ili u
nekog razloga ova ideja se njemu čini
održavanju liftova. Veoma je korisna ta
silno smešnom; njegov smeh ovog puta je
vrsta zvrcnutih tipova. Socijalizam nije
pravi dugotrajni napad. »A kako bi to
uspeo da proizvede taj tip ličnosti. Zato
nezgodno bilo. Mislim da je čitava ta ideja
verujem u mešovitu ekonomiju, gde
o 'bogu,' koji ima neku nameru komična.
ohrabrite takve zvrcnute da postoje i da
Znate, šta li bi za ime sveta mogao on
zarađuju po koju rublju više nego njihove
hteti, zašto bi on sve vreme gurkao stvari
komšije. Mora im se plaćati, mada im se
tamo‐amo, i davao ih nama?«
ne mora plaćati toliko kao sada — ti
Da li je još uvek zadovoljan tom
momci, kad se stvarno razmahnu, razrade
knjigom kad je pogleda danas?
i izuzetne ucenjivačke sisteme da budu
»Puna je štamparskih grešaka«, kaže
fenomenalno plaćeni za to što rade.«
on neodređeno. »Krenula je kao jeftini
Pominjanje socijalizma me podseća na
pejperbek (meko ukoričeno izdanje ma‐
mišljenje koje sam nedavno čuo od Bena
log formata, prim. prev.) i ljudi je uvek
Bove (u vreme ovog intervjua Ben Bova
slažu za štampu na osnovu te prve
bio je izvršni urednik časopisa »Omni«).
verzije. Nikad nijednu grešku nisam
Pominjem Bovu, a Vonegat me zaustavlja,
ispravio, mada bi se za jedan sat rada
pokušava da se seti ko je to. O tome
moglo dobiti čisto iz‐danje.« Razmišlja
razmišlja dugo. Posle mnogo ceškanja po
trenutak, i to, čini se, o greškama u
glavi, priseća se da ga je Bova vodio na
drugim knjigama. »U Klanici 5 osobu
neki »Omnijev« ručak pre samo sedam
otrovanu ugljen‐monoksidom opisujem
dana nadajući se, nesumnjivo, da bi
kao žutu. Uistinu, onaj ko umre od
Vonegat mogao da napiše priču za
trovanja ugljen‐monoksidom ima divnu
»Omni«. U svakom slučaju, nastojeći da
zlatno‐ružičastu boju.« Na ovo se smeje.
89
»Ljudi obično kažu da ga nikad nisu videli
»Pa, dobro.« Izgleda da je odlučio da
da izgleda bolje.« Sad se već sav iskrivio
ponovi, umorno, jedno objašnjenje koje
od kikotanja.
je već davao češće nego što je želeo.
Kad je ova veselost zamrla, poku‐
Počinje da odbrojava na prstima. »Moja
šavam da postavim sledeće ozbiljno
majka je počinila samoubistvo. Tri mese‐
pitanje. Ima li Vonegat neku jasnu ideju o
ca kasnije poslali su me preko mora. Pet‐
svojoj publici? Na koga u idealnom
šest meseci posle samoubistva moje
slučaju, ciljaju njegove knjige?
majke, bio sam vojnik u bitki u Ardenima,
»Jedan moj prijatelj, Hans Kenig, ho‐
koja je bila najveći pojedinačni poraz
landski radikal, živeo je ovde i u Londonu,
američke vojske u čitavoj istoriji. Tri cele
divizije sa svakojakim pomoćnim sranji‐
koji su inteligentniji nego što bi se po
ma, sve izgubljeno. Gledao sam to, i znam
njihovom mestu u društvu moglo suditi.
kako je kad si tamo. Nisam mogao ništa
Idealno, to su oni zbog kojih bih se
sem da trpim, i da nastojim da objedinim
ponosio ako me čitaju.«
tu vrstu katastrofe u svoje shvatanje
Ali da li je to ona publika do koje se
života. I dospem u Drezden i eto grada na
probio u poznim šezdesetim i ranim
kome nijedan prozor nije razbijen, a onda
sedamdesetim, kad je bio jedan od
Drezden bude uništen, i vidim razaranje
manjih heroja kontrakulture?
ogromnog umetničkog blaga. A posle
»Ne, ti ljudi većinom nisu čitali. Moje
toga gledam nadiranje ruske armije u
knjige, i Tolkinove, i Hajnlajnov Stranac u
Nemačku, taj nezadrživi talas. Ljudski duh
stranoj zemlji bile su nameštaj, uđete kod
mora biti pripravan da preživi ogromne
nekoga u stan i vidite da te knjige leže
katastrofe te vrste i da ne smatramo sebe
unaokolo i odmah znate kakva je to
odgovornim za to. Šta je kog vraga
osoba.«
trebalo da učinim u ardenskoj bitki — da
Vraćajući se onim čitaocima do kojih
se razbesnelo popnem iz svoje rupe
bi Vonegat želeo da dospe — da li
pucajući rafalno sa kuka i frljajući ručne
Vonegat piše romane nadajući se da će
bo
mbe u svim pravcima? Ta ideja da, ako
bar malo izmeniti pogled toga čitaoca na
si sasvim na dnu svog društva, da mora
svet?
biti da je to tvoja prokleta krivica, ta ideja
»Ama naravno«. Posle ovoga pauza,
mi je nepodnošljiva. Bez kinte, bolestan,
vrlo, vrlo duga. »Voleo bih da oni vedrije
nesrećan — vrlo često to nije tvoja
nego sad prihvataju razočaranje.« Ovo
krivica.« Zastaje radi metafore. »Oko ove
izgovara pažljivo i tonom konačnosti.
planete
se
kovitlaju
senzacionalni
»Mislim da se ljudi u ovom životu
vremenski sistemi nad kojima nemaš
neizbežno moraju razočaravati. Mislim da
kontrole.«
je komično biti takva životinja, koja želi
(Prevod: A. B. Nedeljković).
sad ovo, sad ono... nije to stvarno krivica
životinje, takva je priroda ove planete,
većina takvih životinja preživljava razoča‐
ranja. Mislim da je to smešno i da je to
nešto sa čim moramo naučiti da živimo.
Od toga se ne mora obavezno umreti.«
Smeje se. »Šarmantna je takva životinja
koja bi htela sve to. Slatka.«
Čini se da pokušava da doda vedru
notu. Kažem mu da mi se još uvek čini da
je to deprimirajući pogled na svet.
90
ESEJ
Ursula K. Legvin
vratim onog trenutka kada u našoj zemlji
postane moguće služiti velikim književnim
STALJIN U DUŠI
idejama ne podvijajući rep pred malim
čovekom.« Pismo bi se veoma teško
Skica za naučno fantastični roman
moglo nazvati smernim, ali njegovom
zahtevu je udovoljeno. On odlazi u Pariz.
Naš junak J. mornarički inžinjer, nalazi
Njegovi prijatelji koji su ostali u zemlji su,
se u inostranstvu kada u domovini, naj‐
jedan po jedan, ućutkani bilo cenzurom,
zad, izbija Revolucija. Budući da je oduvek
bilo hapšenjem i zatvorom, a neki su i
bio radikal, koji je dogurao i do nekoliko
smaknuti. J‐ev spas je samo prividan; on
hapšenja, ispitivanja, kazni zatvora i
je tih isto koliko i njegovi prijatelji po
kućnih pritvora, on hita u domovinu da
zatvoreničkim logorima ili grob‐ljima.
pozdravi zoru novoga dana.