Fehmi Gara je torokao da je pojava bicikla naštimana iz dubokog svemira, možda
ljubičastog, i da je Rama u prelaznom roku pristao da za planetu čudnog imena vozi na galaktičkoj olimpijadi, gde će raskrinkati prevaru i otkriti poreklo, uvodeći tako i Zemlju u registar zanimljivih svetova.
Štošta se pričalo, i negde mora da ima istine, a to i nije toliko važno: svaka od tih priča je nadživela pripovedača i ostala da živi stvarnije od stvarnosti u društvu koje je po ko zna koji put naučilo da se valja družiti, popiti s roditeljima kafu, s devojkom piće, s drugovima batine.
U svakom slučaju, sigurno je dobro putovao i na vreme stigao.
77
»Ja u onoj kući tamo nemam s kim da
»Mogu«, nestrpljivo će Alisa. »Mogu ja
budem mala, i ja tamo više neću da
da joj oprostim i jednom, i deset puta, i
budem!« bila je kategorična.
stalno, ali će ona uvek tako. Dosadna je.
Srce mi se rastezalo i tanjilo, i kao
Nikada neće ukapirati da tako ne treba.
prestajalo da radi.
Jednostavno, ne treba tako.«
»Opet te je neko naljutio?« upitah je.
»Ne znam šta da ti kažem, zlato«, rekoh
»Ma, ne«, reče ona. »Ja sve njih znam
joj. »Tvoja mama te sigurno voli više nego
napamet. I šta će i kako će da urade,
iko na svetu. I ona ti misli dobro onako
samo oni mene ne znaju.«
kako ume«.
»Je li?« rekoh smeškajući se.
»Ali, ne ume, Ninja.« Poćutala je malo
»Nisi ni ti mnogo bolja«, ljutnula se ona,
»Hajde da probamo ovako: hajde da mi ti
imitirajući me potom. »'Je li?' Naravno da
budeš mama. Samo malo. Ti nisi tako
jeste. I dosadni su. Strašno! "
dosadna, znaš«, objasnila je.
Uzdahnuh najdublje što sam mogla.
»Nema šansi, devojčice«. Kako joj
»E, pa stvarno, ne znam kako neko iz‐
odoleti? »Odbijam da saradujem na tu
nad deset godina može da bude dosadan
temu«. Odolela sam joj.
devojčici ispod osam godina!«
»A da mi budeš rođena drugarica?«
Rastužila se. »Ti sve pričaš zato što ne
lukavo će Alisa.
možeš da mi pomogneš, Ninja.«
»Mmm‐hm«, kao, predomišljala sam se.
»Zar ti treba nečija pomoć?« kao da me
Njena ručica lako dodirnu moju, i blagi
je zabrinula malo.
trnci me prodoše. »Da razmislimo?«
»Treba mi«, mirno reče ona.
odgovorih mazeći se, jednako kao i ona.
»Kako to da izvedemo?« upitah rešena
Već je cvrkutala oko mene, ska‐kućući,
da je slušam.
pretpostavljam, i lepršajući. »Ti možeš do
»Mmm«, mazila se. »Hajde da budem
sutra da razmišljaš, Ninja, ja znam da si
tvoja«.
moja, moja, moja. Sasvim. «
»A, ne može se tako. Znaš valjda i
Ovo dete me je obaralo s nogu. Čitalo
sama.«
me, i obaralo.
»Ne znam«. Razmaženo jedno detence,
»Jesam.« Rekoh joj. »I šta je u tome
pomislih, »I neću da znam!« završila je
loše?«
potpuno ubeđena u is‐pravnost onoga
»Ništa, Ninja.« Glasić joj se stišao i već
što govori.
je bio najmilija muzika. »Ništa loše, Ninja.
»Da nisi ipak razmažena?« upitah
Tu je sve najbolje.«
naglas.
Okretala sam se pokušavajući da je
Alisa je počela cvileći, ali je sada već
pratim, ali se ona kao vrtuljak komešala
vikala iz sveg glasa. A to je bio jedan
svuda ukrug oko mene.
veoma glasan glas. Da je duže vikala,
»Lakše malo, dete.« Smejale smo se,
ubila bi me na mestu.
obe. »Na šta to mirišeš tako lepo?«
»Što si takva, Ninja? Tamo je zaista
»Lavanda.« Reče mi važno. »Uzela sam
grozno. Ja hoću da mi ona napravi
maminu iz šifonjera. Sviđa ti se?«
haljinu, i ona kaže 'Dobro, ako mi
»Sviđa mi se.«
iziecituješ
tablicu
množenja'.
Koja
»Meni nekako hladno miriše«, reče ona
glupost. Ninja! Ja znam matematiku, a
zamišljeno.
ona meni 'tablicu množenja'. Tako ni
»Ja volim hladne mirise«, odgovorih joj.
majmune ne dresiraju više. Osim toga, i
To je bila istina.
ako joj brojim, kod 'tri' mi se već smuči.«
»Posebno kada je napolju vruće«,
»To su strašne stvari, Alisa«, rekoh
dodadoh, malo kasnije.
uznemirena. »Možeš li to da oprostiš
majci?«
Zaćutale smo obe. Alisa je prestala da
79
trčkara oko mene, i nešto se neprijatno
hoće.«
uvlačilo u tišinu između nas dve.
»A ako udesimo da hoćemo i ti i ja
»Smem li nešto da te pitam, a da se ne
isto?« Imala je rešenje.
naljutiš?« reče ona.
»Teško, mila.« Ja nisam imala rešenje.
»Nema toga što bi me pitala, a ja da se
Mudro je ćutala neko vreme. Zatim sam
ljutim,« svečano izjavih.
je čula iz same blizine.
»Je li istina da si živela sa mamom i
»Pogodi kakvu haljinu imam.«
tatom u velikoj kući dok se ja nisam
»Imaš haljinu?« Tražila sam da mi ostavi
rodila?« upitala me je bez oklevanja.
malo vremena.
»Istina je. Ali pre njih, ne sa njima«,
»Da.« Nije ga ostavljala. »I šešir. Pogodi
odgovorih joj.
kakve.«
»I onda si mogla da vidiš?«
»Čekaj, da razmislim. Dođi malo
»Mogla sam.«
ovamo«, zamolila sam je.
»Da li si prestala da vidiš kada sam se ja
Alisa priđe. Pomilovala sam je po kosi.
rodila, ili posle?«
»Hej! Kako možeš da pogodiš kakva mi
»Ne znam kada si se ti tačno rodila«,
je haljina ako mi diraš glavu?«
rekoh.
»Trik. Kosa ti je danas laka i svetla.«
»Mislila sam da ti znaš«, reče malo
»Jeste«, reče krotko. »Mama ju je
razočarano.
oprala kamilicom«
Ako se uvredi? »Čuj, pa ja uopšte ne
»Vidiš«, bejah tužna nekako. »Ja ne bih
znam kada si se ti rodila!«
mogla da ti je perem kamilicom.«
»Ma, bez veze.« Nije se uvredila. »Onda
»Ma«, uteši me ona, »kakva kamilica. Ja
samo nosim bombone u školu i svi me
to mogu i sama.«
vuku za uši, i sve mi pojedu. Ne volim
»Mama ti je šila i haljinu?« upitah je.
rođendane. Pitaću mamu.«
»Jeste.«
»O čemu se radi, Alisa?« Imala je nešto
»Pa, haljina ti je... bela. Ima volana, u
na umu.
njoj si kao pahulja... «
Ona uzdahnu duboko i predano.
»E!« prekinula me je. »E, baš nije bela.«
»Ninja. Tako bih htela da budemo
&n
bsp; »Pusti me da završim«, rekoh joj, i ona
stalno zajedno, i da si me ti rodila.«
me pusti. »Ti si u njoj kao pahulja, ali,
»Ali, zašto, srećice?«
dakle, ali... kao jedna šarena pahulja sa
»Ti se nikada ne ljutiš na mene, znaš li
plavim... «
to?«
Prekide me sva srećna: »Nije! Nije!«
»I šta? Ja se jednom naljutim, i posle
gotovo da je cičala.
me odmah više ne voliš?« Sada sam je
»Dobro«, rekoh joj pomirljivo.
bila malo lukava.
»Onda sa zelenim... «
»Pa«, reče ona, »volela bih te još malo,
»E‐hej! Baš da ne budu zelene. Ha!«
i zabranila bih ti da to još radiš.«
Rugala mi se. »Zelenim... «
»Ma, hajde!« umela je da me zasmeje.
»Svašta.« Konačno priznadoh u čemu
»Ne, stvarno! Što si luda«, objašnjavala
sam grešila. »Pričam gluposti. Kakvu
je. »To je prosto. Ja ne bih radila ono što
haljinicu devojčica može da ima osim
tebi smeta, ni ti ono što smeta meni. I sve
belu sa ružičastim cvetićima?«
bi bilo divno!«
Tajac. Ćutala je, najpre, pa tek onda
»Bilo bi, zbilja, ali je to nemoguće«,
počela ispotiha pa sve glasnije: »A... ne!
priznala sam.
Neću tako. A‐a! Neko ti je rekao! Virila
»Misliš?«
si!« Optuživala me je na samoj granici
»Naravno.« Rekoh joj još i ovo: »To bi
suza, pa mi se obisnu oko vrata.
značilo da nikada ne radimo ono što mi
»Ninja. Kako me plašiš. Zašto bar
hoćemo, nego samo ono što ona druga
jednom ne pogrešiš?«
Mirisala sam joj kosu i milovala onaj
staza preko travnjaka koja je vodila od
pregib na početku vrata.
velike kuće sa francuskim prozorima do
»Kako, srećice, da pogrešim kada si ti u
moje kuće, male, u vrtu iza velike.
pitanju?«
U velikoj smo živeli nekada Oliver i ja,
»Uopšte nisam ja u pitanju, Ninja«,
sve dok nije izgorela, i dok se nismo
dahtala mi je u rame, »govorila si o mojoj
rastali konačno, moj jedini dragi i ja.
haljini... «
Zajedno sa njim sam izgubila i oči, ali je
»Dobro«, pristala sam da se popravim,
to već manje bolelo.
»to je haljina. A šešir?«
Doktor je tvrdio da ću, verovatno,
»Bacila sam ga.«
jednom progledati, i ja sam se povukla u
»Nema veze«, čvrsto sam rešila da se
malu kuću i čekala. I dočekala sam Alisu.
popravim,«evo, šešir…«
Oduvek sam želela da imam takvu
»Neću uopšte da te slušam više. Ti sada
devojčicu. Sve što sam mogla poželeti za
možeš namerno da pogrešiš.«
svoje dete ona je donosila na dlanovima i
»Alisa! Šta ja sada treba da radim?«
širila ih i slala sa njih svoje srce i strelice
Uzdahnula je kao odrastao čovek koji ne
sitne i slatke pravo u mene. U
zna šta će sa malim detetom.
međuvremenu, dok sam ja provodila
»Samo me zagrli i ćuti.«
dane i samo ih, tako, provodila, njen otac
Zagrlila sam je i ćutale smo malo. Ona
Oliver i majka Aneta i moje drago dete
se promeškolji.
Alisa doselili su se u kuću sa francuskim
»Šta sada?« upitah je.
prozorima.
»Ahh. Ništa. Mama će me zvati uskoro.
Sve u svemu, nema više od dve‐tri
Približava se veće, znaš, a danas treba da
godine kako su tu.
me kupa. Znaš ono sa vrućom vodom i
Natrčala je na mene u vrtu, jednog
kada je sve toplo naokolo, pa se znojiš. . .
sparnog letnjeg popodneva.
Ono se vrbovim prućem!«
Hodala sam Stazom vetrova, pre‐
»Sauna? Zašto tebe tamo?«
poznajući kamenje kojim je popločana i
»To moja mama tako misli. Kašljem, pa
pamteći nove pukotine u njoj za neku
zato.«
drugu šetnju (ukoliko se ne pojave nove
»Ti si bolesna?« upitah je zabrinuto.
pukotine), i na mene je naskočilo nešto
»Nemam pojma,« reče ona. »Vi
zujavo, toplo, vlažno, usopljena daha i
diš, sada ne kašljem.«
meka mirisa.
»Vidim, srećice«.
Dete, odmah sam pomislila.
Stajale smo tako zagrljene neko vreme.
Ošamutilo me to saznanje.
Njene krhke kosti su imale poseban dar
Ostala sam u pola pokreta, ne znajući
da me smalakšu kada bi se oslonila na
na kojoj je strani, ne znajući koliko je
mene. Ruke su joj lagano kliznule niz
veliko ili malo, plašeći se da ću je
moja ramena.
povrediti pokrenem li se. Nekako sam
»Vidimo se sutra, Ninja«, dahnula mi je
znala da je devojčica. Oduvek sam želela
uz samo uvo i otapkala.
da imam devojčicu.
Veče je prošlo tiho i mirno, kao i mnoge
»O, gospođo. Izvinjavam se. Jesam li vas
večeri pre njega.
udarila?«
Nije se predomislila i došla mi ponovo, i
Glas. Svila od glasa. Ona brine da li me
ja sam se zavukla u čaršave i provela još
je udarila?
jednu dugu i toplu noć bez sna. Dugo sam
»Nisi, dete«.
već tako bez sna. Sve slike koje su iz moje
»Mogu li nekako popraviti utisak?«
glave izlazile vraćale su se da skončaju u
Gospode, popraviti utisak. Da ja to,
njoj. Nisam ih više puštala od sebe.
ipak, nisam dobro čula?
Jedina stvarnost oko mene bila je Alisa,
»Možeš. Odvedi me mojoj kući, skuvaj
81
mi čaj i reci ko ti je rekao da se igranjem
»Neću, naravno. Najvažnije je da se mi
stvaraju
loši
utisci,
koje
treba
volimo«.
popravljati«.
Zastala je, za tren samo, tek koliko da
»Mama«, odmah mi je odgovorila, i
mi pokaže da treba da učestvujem u
pristala. »Neću da vam skuvam čaj.
tome. Kao da nije baš bila uverena u ono
Prokuvaćete. Napraviću vam li‐munadu«.
što je rekla.
I tako smo krenule
»Volimo se, Alisa«, odgovorih joj, »to te
Čavrljala je usput kao ptičica kojoj su
brine?«
kompasi pobrkani pa traži odziva na sve
»Mmmm... « otezala je. »Ne. Ima li
strane.
nešto više od voljenja?«
I zvala se Alisa. A kako sam samo volela
»Ljubavi«, ispravih je. »Mislim da
to ime. Da smo ikada imali ćerku, Oliver i
nema«.
ja, zvali bismo je Alisa.
Pogledala me je očima koje znaju da
Oči su joj, naravno, bile različak u polju,
ima još nešto više.
a kosa
talas žita. Nije trebalo ni da
»Meni to nije dovoljno, Ninja«, reče mi
pogađam. Obrazi su joj bili breskve, a
potom.
usne neotvoreni cvet. Glava puna bubica i
Dah mi zastade u grlu. Ona je, bojim se,
pitanja na koja nisam umela da odgo‐
znala šta govori.
vorim drugačije nego onako kako se mora
»Nije ti dovoljno?«
odgovoriti, i puna strašnih odgovora na
»Nije«.
moja pitanja.
»Kako 'nije'?«
Tog je jutra rano došla.
»Ne znam. Kao mama što me voli —
»Pobegla sam odande«.
nije.«
»Zašto?« upitah je.
»A...« oklevala sam očekujući da
»Mama sprema veliki ručak. Danas
nastavi. Nastavila je. »A ti? Mislim da ne
imamo goste«, reče.
znam. Mislim da jeste. Valjda. Ne znam,
»Nešto slavite?«
nije mi jasno«.
»Aha, rođendan mi je«, odgovori, sva
Ućutala sam se. Ni meni to nije bilo baš
važna.
najjasnije. »Znaš šta? Odoh ja unutra da
»O«,
rekoh
ja.
»Pa
nisam
nađem nešto za izvesnu Princezu koja
pripremljena«. Razmišljala sam šta bih joj
danas puni osam godina, a ti joj reci neka
mogla pokloniti.
bude strpljiva i neka me sačeka, i neka ni
»Ti sada misliš na poklon«, kao
o čemu ne brine. Važi?«
optužujući me, reče ona.
»Važi, drugarice«.
»Baš pogađaš misli?« upitah je.
Nisam se dugo motala po kući. Samo je
»Nije teško«, mirno mi odgovori.
jedna stvar mogla nekome pričiniti ra‐
»Naći će se već nešto«, rekoh tešeći se.
dost, makar kratku. Izašla sam.
»Znam da ćeš naći nešto za mene«, i
»Bila sam dobra«, dočekala me je.
dalje je bila mirna. »Ima jedna druga
»Imam iznenađenje za tebe«, rekoh joj.
stvar koja me brine«.
Ruke su mi se znojile. Želela sam da je
»Šta to?«
obrađujem, da mi bude srećna.
»Mama mi više ne dozvoljava da
»Zatvori oči«, naredila sam joj. Ruke su
dolazim kod tebe«.
mi drhtale. Svilena ruža, koju sam
»Zašto?« Nije mi bila jasna njena majka.
sačuvala, konačno će se smiriti.
»Ona kaže da... Ona mi ne da jer...«
»Sad!«
zastala je, pa odsečno završi: »Ma, ostavi
Ona sitno kriknu. »Pa šta će mi to? Šta
to. Nije trebalo ni da ti kažem«.
je to?«
»Kako sada«, bila sam malo zabrinuta.