Drugi put u tri stotine godina, kom‐
pjuter je oklevao. Prvi put u tri stotine
godina, postavio je pitanje:
»DA LI POGREŠNO FUNKCIONIŠEŠ?«
»Slušaj ti, nepokorni komadu nečistog
silikona, uradi kako ja kažem. NE
funkcionišem pogrešno, i hoću da se te
koordinate postave tačno na vrh kupole
zgrade Kongresa. Jesi li razumeo?«
Kompjuter je razumeo. Izašli su iz orbite
i počeli da se spuštaju. Iako su bili
77
78
1
Znam. Četrdeset stepeni geografske
širine, sto dvadeset osmi meridijan,
Već sa sto metara narednik Berens je
ostrvce na mestu gde se presecaju prazan
video da je novajlija Eriksen — budala.
osamnaesti kanal i dvadeset četvrta
Kao prvo, suviše se često i suviše dobro‐
presušena reka. Dvesta dvanaest hiljada
namerno osmehivao. Drugo, imao je one
stanovnika, polovina su standardni
ni svikasto‐plave, ni plavičasto‐sive oči, i
glupaci, oko četrdeset procenata je
uz to tako okrugle i sa toliko fluores‐
nestandardnih glupaka — ostali nemaju
centnim beonjačama, da su više ličile na
socijalni značaj.«
tacne nego na oči. A kao treće, što je i
»Upravo tako, naredniče.«
najvažnije, indikator pritajenosti je Erik‐
»Mi smo jedanaest puta uništavali taj
senu napisao na traci prosto neverovatnu
grad«, zamišljeno reče narednik. »U
karakteristiku: taj dugajlija je govorio
poslednjem napadu, pukovnik Flit je
samo ono što je mislio i pronicljivi zrak
uspeo da razloži na molekule sve ljude i
indikatora, čak ni u najtajnijim skroviš‐
životinje. Samo je u jednom podrumu,
tima njegove duše nije otkrio ni even‐
zbog fluktuacijskih promašaja, čudom,
tualne, povremene nalete zlobe, ni senku
tako je rekao general Brede, jedno dete
lažljivosti, ni blede nijanse zlonamernosti,
ostalo čitavo, pola sata smo slušali njegov
ni elektro‐potencijale izustačupalaštva
plač. Flit je udarao po njemu iz super‐
(gramzivosti), ni molekularne nizove iza‐
kvantnog
oružja,
Superatomska—3,
leđoizdajništva (izdajništva) prikrivenih
megatonskog pojačivača moći pogleda.
maskom uliceulizivanja (servilnosti). O
Bože, kako su samo sijale pukovnikove
magnetnim impulsima prema činovima i
oči kada je priključivao pojačivač na
sili gravitacije prema toplom mestu nije
oružje. To prokleto derište nas je koštalo
bilo ni govora. Eriksen je bio elemen‐
dva miliona osamnaest hiljada dvesta
taran: kao novorođenče i bezazlen kao
dvanaest zlatnih marsova... Zamislite
televizijski toranj. Takvih ljudi odavno nije
samo — dva miliona!...« Berens pogleda
bilo na Marsu.
Eriksena, pa dodade: »To su bili
»Vi, klinjo!« reče debeli narednik
kibernetički manevri. Napadi su se
Berens, odmeravajući odozdo nagore, ali
odigravali na stereoekranu.«
sa visine, dvometraša Eriksena. Narednik
»Da«, reče Eriksen.
Berens — visina sto šezdeset dva, težina
»Sačekajte!« uzviknu narednik, užas‐
devedeset četiri, karijerizam sedamdeset
nuto. »Rekli ste — drugi paviljon? Sto
osam procenata, svirepost neznatno
puta sam ga osmatrao na stereu, četiri
povišena, ograničenost srednje ekstrem‐
puta sam ga uništavao... Znate li kako se
na, opšta ocena — savestan, apsolutni
on drugačije zove?«
optimista — prema potčinjenima se
Eriksen obori pogled.
ponašao nadmeno. Umeo je da postavi
»Uveravam vas, naredniče, sva pravila
na svoje mesto čak i one koji su se na
marsovske higijene...«
njemu već nalazili.
»Zove se Vašljivi, eto kako se zove«,
»Nisam razumeo: iz koje ste ludnice
strogo reče narednik. »I ne pokušavajte
pobegli?«
da me slažete. Mesto vašeg stanovanja
nazvano je tako zbog ljudi, a ne zbog
»Ako dozvolite, naredniče, ja nisam bio
insekata. Tamo kod vas, bila su zapažena
ni u kakvoj ludnici.«
čudovišna odstupanja od standarda, zar
Berens je sumnjičavo razmotavao traku
ne? To je bilo poslednje utočište emigra‐
magnetne legitimacije.
nata sa Zemlje, najodvratniji paviljon na
»Pa, gde ste onda to živeli dok vas nisu
Marsu!«
pozvali u vojsku?«
Eriksen je ćutao opterećen neopozi‐
»Živeo sam u gradu broj petnaest,
vošću krivice. Berens ustade. Bio je širi
osamnaesti rejon, četrdeset peta ulica,
nego duži. Pošto je brzo hodao izgledalo
drugi paviljon.«
je kao da se klati. On dobaci Eriksenu:
»Da poludiš«, reče narednik. »Na svim
»Podite za mnom. Prvi zadaci su
linijama na kojima se kod normalnih ljudi
jednostavni: neuronsko‐talasno ispiranje
nalaze kancerozni otoci, kod ovog
psihe na raketnim poligonima.
bezveznjaka sve same nule i blede crtice.
Po meni, on je beznadežan slučaj. Šta
2
rekoste, Eriksen? Grad broj petnaest?
79
Po ravnicama Marsa tutnjao je vetar.
pedesetak hiljada puta jače od šamara!«
Ujutro su udari dolazili sa istoka, u podne
besneo je Berens. »A u borbi, pojačanja
je duvao sa severa, noću se kotrljao sa
idu i do sto miliona — šta će tek onda
juga. Prvih godina kolonizacije Marsa
biti, baš bih voleo da znam? Odgovarajte,
pravci kretanja vazdušnih struja bili su
klipane, kada vas narednik pita!«
ujednačeniji, ali je pre pedeset godina
»Trudim se«, promrmlja Eriksen.
Vladar broj trinaest, odmah pošto je
»Trudite se?« razdra se Berens. »Vi se
stupio na pult‐presto, naredio vetrovima
ne trudite nego se glupirate, tikvane.
da duvaju samo na jug, zasipajući praši‐
Morate da mi se prepustite, a vi to,
nom gradove Donjeg Demokratskog Istin‐
jednostavno izbegavate, eto šta radite.
skog Kapitalizma. Prefrigana Donja De‐
Ne osećam, uopšte vaš mozak, šizoidni
mokratija mobilisala je za otpor elek‐
stvore. Gde su vaše moždane vijuge, truli
tričnu snagu od skoro pedeset alberta, to
panju? Vaš mozak je gladak kao lubenica,
jest pedeset milijardi kilovata, po
budalo jedna.«
tadašnjoj terminologiji. Rezultat rata
Eriksenu je i samom bilo jasno da
prašinom koji je buknuo, bio je nestanak
Berens nije ovladao njegovim mozgom.
ujedna
čenosti uragana, njihova se jačina
Eriksen je bio loš vojnik. U najboljem
povećala, a prašine je bilo više nego
slučaju, njegov mozak je obustavljao
ikada. Sadašnji Vladar 19, koji je četvrtu
svaku aktivnost, dok su ruke, noge i srce
godinu sa slavom vladao severnom
poslušno ispunjavali narednikove koman‐
polovinom planete, odlučio je da napravi
de. Vojnici bez mozga štete visoko‐
preokret u zategnutoj borbi, pa je pod
intelektualnom ratu isto toliko, koliko i
antene svoje vojske pozvao skoro trećinu
vojnici zaraženi bolešću svojeglavosti.
stanovništva države. Bila je uspešno
Uzgred, svojeglavosti već odavno nije
sprovedena široka oblačna diverzija.
bilo.
Uslovi za veliki rat su sazrevali, i to ne za
»Šta će biti sa armijom, ako se raz‐
rat prašinom, već za rat vodom i krvlju.
množe takvi nespretnjakovići?« urlao je
Eriksenu se prvi zadatak učinio
narednik. Naša nepobedivost je zasno‐
neizrecivo teškim. »Balvane, predaj se u
vana na savršenoj duhovnoj sinhroni‐
potpunosti, kompletno!« u glavi mu je
zaciji, odozgo do dole. Jeste li ikada o
odzvanjao narednikov glas. »Preciznije i
tome razmišljali, blesane? I je li vam palo
bodrije!« Više nije osećao ni ruke, ni
na pamet, degeneriče, da je samo jedan
noge, ni trup, svi delovi tela su mu se
takav prekid intelektualnog niza, kakav vi
sjedinili sa delovima mašine u jednu tut‐
stvarate, sasvim dovoljan, da nas nepri‐
njavu, gmizavu, jureću celinu: u živi
jatelj dobije? Pitam vas, usijana glavo,
automat, u kome Eriksen nije bio ništa
nameravate li da mi odgovorite ili ne?«
više do njegov sitni deo. Manevrisao je
»Razumem!« reče Eriksen. »Razumem.
zajedno sa stotinu istih takvih odušev‐
Biće izvršeno.«
ljenih bojevih mašina. »Življe, sa više
Berens ga pogleda sa negodovanjem.
besa, mamlaze!« dernjao mu se Berens u
Narednikov pogled nije bio pojačan
mozgu. »Usredsredite se, tikvane, da vas
mehanizmima i Eriksen ga izdrža ne
ne prevrnu!« Eriksen je pokušavao da se
trepnuvši. Ponovo počeše manevri.
usredsredi i da mu pogled izgleda žešce,
Eriksen je ubrzo osetio da mu je mozak
ali ga je lako prevrtao, prezrivo ga
pomalo naštimovan na narednikove
gledajući, svaki vojnik koji mu je nailazio
talase. Komande mu više nisu tako
u susret. Njihove oči su plamtele i kada bi
odzvanjale,
postale
su
prigušenije,
se našao u centru napada Eriksen je
pretvarale su se iz spoljašnjih udara u
gubio samokontrolu. U prvom satu
unutarnje impulse. Eriksen je znao da će
vežbanja on se desetak puta zaglibljivao u
se potpuna sinhronizacija njegovog
prašinu, izdižući motor uvis. Dovoljna mu
mozga sa vrhovnim mozgom koji
je bila samo narednikova otrcana grdnja i
komanduje armijom uspostaviti onog
dreka, pa da se i sam od sebe prevrće.
momenta kada naređenja spolja dobiju
Berens je komandovao voljno.
oblik njegovih želja i stremljenja,
»Kada biste se nalazili u boju, a ne na
iznenadno izniklih u njegovoj strasti. Tada
vežbama, balavče, već bi vas hiljadu puta
će se on, kao i ostali njegovi saborci,
razložili na atome«, reče on.
probijati napred, da bi neizostavno
Eriksen je ćutao, dotučen.
ostvario i ispunio svoju razbuktalu želju...
»Ovde je pojačanje pogleda samo
Ipak, bio je daleko od ostvarenja takve
80
sinhronizacije. Nešto mu je nedostajalo u
»Smetenjače!«
glavi. Odjednom, poče da mu kuca u
Odgegao se u kancelariju, a Eriksen leže
slepoocnicama, vreo znoj mu jurnu po
na zemlju. Pored njega je legao i
telu. Izbečivši oči od napora, uhvatio se
sredovečni riđokosi vojnik.
za grudi. Motori koji su do tada nečujno
»Oštar
je
naš
narednik«,
reče
radili, odjednom zaurlaše prevrćući ga u
sredovečni s poštovanjem. »Sručio je na
mestu. Eriksen se u grču okretao po
vas najmanje sto pogrdnih reči«.
krugu, i svi oni na koje je pao njegov
»Svega dvadeset sedam«, umorno reče
izbezumljeni pogled počeše da uzleću kao
Eriksen. »Brojao sam. Degenerik, balvan,
pahuljice, prevrćući se u vazduhu, ili da se
tikvan, badavdžija, smotanko, idiot,
kotrljaju po neravnoj zemlji, udarajući sa
kreten, budala, prase brljivo, truli panj,
treskom o prepreke, histerično urličući
šizoidni stvor, panj okati, stenica... I
motorima.
naravno, smetenjak. Kladim se da bih i
»Stop!« prodra se Berens. »Stop, đavo
sam mogao da dodam još desetak
nek' vas nosi!«
pogrdnih reči koje nisu gore od ovih«.
Eriksenova sinhronizacija je otišla toliko
»Narednik će ih i bez vas dodati«.
daleko da ga je Berensov besni uzvik
ubeđivao ga je riđokosi. »U sferi pogrdnih
iznenadio više nego grmljavina. O drugim
definicija, Berens je neiscrpan. Uzgred,
vojnicima da i ne govorimo: već više
mogli bismo i da se upoznamo. Džim
nedelja, Berens je razgovarao sa njima
Proktor, četrdeset četiri godine, visina sto
isključivo sniženim tonom. Na poligonu
sedamdeset osam, težina šezdeset devet,
brzo zavlada tišina, koju je prekidao samo
lažljivost osrednja, podmuklost snižena,
vetar koji se vraćao sa severa na istok.
domišljatost ne veća od nula koma osam,
Berens se izvuče iž čaure i dreknu preko
nezdrave strasti i preokupacije u
celog poligona:
granicama
dozvoljenog,
lenjost
i
»Redov
Eriksen,
dolazite
ovamo,
gramzivost na granici alarmantnog, sve
idiote«!
ostalo ne podleže proganjanju zakona...«
Eriksen se isprsi pred narednikom.
Eriksen mu pruži ruku.
»Pogledajte
samo
ovo
strašilo!«
»Žao mi je što ne mogu da vam se
negodovao je Berens. »Ovaj badavadžija
predstavim sa takvom preciznošću i
čas ne može ni okpm da mrdne, čas
podrobno. U svim važnim sferama psihe
obara pogledom kao stosmerni laser. Šta
ja imam nule. Ja, vidite u intelektualnim
buljite u mene, tikvane? Tim svojim
odnosima nisam baš sasvim...«
razjarenim pogledom umalo da mi
»Ma, nema
veze. I sa nulama se može
osakatite ceo vod, panju okati. Ili ste,
proživeti, ako se čuvaš. Imali smo mi
možda, zaboravili da smo na vežbama, a
jednog vojnika Birgera, sa apsolutnim
ne u bici? Odgovorite nešto, kretenu«.
nulama u oblasti lažljivosti i egoizma i sa
Eriksen muževno odgovori:
svega nula koma dva iz samoljublja. I, šta
»U redu. Trudim se. Možete se osloniti
mislite? Odlično se osećao u kasarni i čak
na mene«.
je povremeno jako uživao«.
»U redu. Trudim se. Možete se osloniti
»Je l' on u našem vodu?«
na mene«, reče narednik Berens pod‐
»Raspršili su ga na vežbama. Brzopleto
smešljivo i okameni se. Pola minuta je
je izletao pod pogled generala Brede,
sumanuto gledao Eriksena, a zatim
tačno kada nam je komandovao napad.
prosikta: »Vi me zafrkavate, paranoiče?
Pa, valjda i sami razumete... Kvantovi
Da li možete da pretpbstavite, prase
umnoživači generala nisu ni prineti
brljivo u kojoj meri pružanje otpora može
vojničkim. Siroti Birger, nestao je kao
da ugrozi vojnika?«
krpa natopljena benzinom. Ako nemate
Eriksen je ćutao, pognuvši glavu.
ništa protiv, ja bih malo odremao tu,
Eriksen je mogao da se zakune da ne
pored vas«.
zafrkava on Berensa, već Berens njega.
»Samo vi spavajte«.
»Sat odmora, stenice!« komandovao je
Proktor je istog časa zahrkao. Eriksen je
narednik. »Na večernjim vežbama ćemo
žalosno posmatrao ravnicu. Nad brego‐
obrađivati
samopožrtovovanje
po
vima je urlao uragan, rasterujući
slobodnoj odluci duše, što naređuje
crvenkastu prašinu. Od one godine kada
komandant«.
su energetske stanice otpustile vetrove
Odlazeći, u prolazu, on neprijateljski
sa lanca, u atmosferi je bilo manje
zaurla na Eriksena:
vazduha nego prašine — već na sto
81
metara razdaljine predmeti su gubili oblik
Narednik Berens, podešavajući grleni
i konture. Hladna, narandžasta kugla —
mikrofon, poće da urla još pomamnije:
sunce, prigušeno je svetlela u prašini.
»Stoj! Prekidajte odmor, gadovi. Stoj
Eriksen je mislio o tome kako od
kad kažem«