nijih starih fanova, pre nekog vre‐
svetu? Evo šta o tome kaže urednik (i
mena je zapao u velike finansijske
vlasnik) Čarls Braun, u broju od de‐
teškoće. Odlučio je da rasproda deo
cembra 1987: »Treba nam neko ko
svoje gigantske kolekcije SF slika, ča‐
ima izvrsnu memoriju, može da ko‐
sopisa, knjiga, fanzina i »predmeta« u
municira uspešno sa ljudima, i može
nekoj vezi sa SF. Aukcija je održana
da živi u neprekidnoj krizi zbog pri‐
12. i 13. decembra 1987. Prodato je
micanja rokova za štampanje. A treba,
raznih eksponata u ukupnoj vrednosti
dabome, i da volite naučnu fantas‐
od milion dolara, ali u to ulaze i stvari
tiku. U smislu prakse, to vam je radno
koje su prodavali, na istoj aukciji, neki
mesto urednika‐pripravnika u Ouklen‐
drugi prodavci (na primer slikar Frenk
du, Kalifornija. Treba nam neko ko
Frazeta), a za stvari iz Akermanove
ume da vozi kola sa menjačem sa
kolekcije dali su »samo« 550.000
polugom, da kuca na pisaćoj mašini,
dolara. Od tog iznosa, organizatori
koristi kompjuter, i da telefonira ne‐
aukcije (firma Gernziz u Njujorku)
poznatim osobama, a pri tom bude
uzimaju 20% za sebe, tako da će
prijatan — i sve ovo za pet dolara na
jadnom Akermanu, koji je celog veka
sat, tokom tromesečnog probnog
skupljao tu kolekciju, ostati samo
rada.« Pošto prosečni industrijski
440.000 dolara. Zatim će on na to
radnik (koji radi, koliko vidimo, lakše
platiti i porezu, koja može izneti, na
od toga) dobija preko 12 dolara na
primer, jednu trećinu tog čistog
sat, ne začuđuje nas činjenica da se
dohotka... Sve u svemu, nije previše
Čarliju Braunu nije javio niko
»u džepu«, kad čovek zbog si‐
odgovarajući.
romaštva rasprodaje sve snove svog
života.
Na Akermanovoj aukciji slikaru Frenku
Frazeti ponuđeno je preko 42.000
dolara za jednu od prvih slika o
Konanu, ali je on to odbio jer je
smatrao da nije dovoljno. Neko je dao
18.000 dolara za original kostima u
kome je Boris Karlof igrao Franken‐
štajnovog monstruma. Neki stari ma‐
gazini su se, međutim, prodavali
bukvalno za bagatelu. Dakle, i
prodavci i kupci su prošli — kako ko..
103
14
preko obraza, pune »senzualne« usne,
gusti opušteni brkovi, bujna račvasta
Najzad, on je znao da je voleo Špika, i
brada, istinski misaon i prodorni izraz lica,
istovremeno ga mrzeo, s razlogom ga
podstakli su ga da kupi knjigu.
mrzeo. Ali poimanje te ljubavi bilo je vrlo
»Nikad pre nisam bio čuo o tebi, Dik«,
nestalno i retko, tako da ga nije uzne‐
reče Frigit. Ali knjigu sam odmah pročitao
miravalo. U toku košmara izazvanog gu‐
i oduševio se. Postojalo je nešto s tobom
mom snova, bio je tako užasnut sazna‐
u vezi, mimo tvoje nesumnjive životne
njem da je ljubav duboko u osnovi nje‐
odvažnosti, tvog mačevanja, vladanja
gove mržnje, da je vrisnuo. Kad se
mnogim jezicima, prerušavanja u urođe‐
probudio, Vilfreda ga je drmusala, zahte‐
ničkog lekara, urodeničkog trgovca, mimo
vajući da sazna šta se dogodilo. Vilfreda
toga što si prvi Evropljanin koji se živ
je pušila opijum ili ga pila s pivom dok je
izvukao iz svetog grada Harara, prona‐
bila na Zemlji, ali se ovde, nakon jednog
lazač jezera Tanganjike, i bezmalo, prona‐
pokušaja, plašila da opet žvaće gumu
lazač izvora Nila, suosnivač Kraljevske
snova.Užasnuio ju je oživlja‐vanje prizora
antropološke akademije nauka, pronala‐
umiranja mlađe sestre od tuberkuloze, i
zač izraza ESP, prevodilac »Priča iz hiljadu
istovremeno, prvog doživljaja sebe kao
i jedne noći«, znalac istočnjačkih seksu‐
bludnice.
alnih vežbi, i tako dalje...
»Neobično halucinogeno sredstvo«,
»Osim svega ovog, po sebi dovoljno
Ruač beše rekao Bartonu. Objasnio je šta
očaravajućeg, prema tebi sam osećao
znači ta reč. Diskusija o ovom dugo je
nekakvu naročitu naklonost. Otišao sam u
potrajala. »Izgleda da podstiče trauma‐
javnu biblioteku — Peorija je bila malo
tične događaje, u mešavini stvarnosti i
mesto, ali se tamo nalazilo mnogo knjiga,
simbolike. Ne uvek. Katkad ima svojstvo
tvojih i o tebi, što im ih je darovao neki
afrodizijaka. Ponekad, kako kažu, izaziva
tvoj obožavalac — i pročitao sam ih.
prijatne halucinacije. Ali rekao bih da
Potom sam počeo da skupljam prva
nam je guma snova obezbeđena u tera‐
izdanja, tvoja i o tebi. Najzad sam i sam
peutske, ako ne u svrhe čišćenja orga‐
postao prozni pisac, ali sam planirao da
nizma. Na nama je samo da otkrijemo
napišem tvoju konačnu opsežnu biogra‐
kako da je koristimo«.
fiju, da putujem svugde gde si ti bio,
»Zašto je češće ne žvačeš?« pitao ga je
saberem snimke i beleške iz tih mesta,
Frigit.
osnujem društvo i fondove za očuvanje
»Iz istog razloga iz kog neki ljudi od‐
tvog groba...«
bijaju da idu na psihoterapiju, ili odusta‐
Frigit je sada prvi put spomenuo njegov
nu pre kraja, strah me je.
grob. Barton, iznenađen, reče: »Gde?«.
»Da, i mene«, reče Frigit. »Ali, kad se
Potom dodade: »Naravno! Mortlejk. Bio
jednom negde duže zadržimo, namera‐
sam zaboravio. Da li je grob stvarno bio u
vam da svake noći žvačem štapić, tako mi
obliku arapskog šatora, kako smo Izabela
svega. Iako me nasmrt plaši. Naravno, to
i ja planirali?«
je sada lako reći.«
»Da. Ali groblje je bilo zapušteno, grob
Piter Džejrz Frigit bio je rođen svega
su oštetili vandali, zarastao je u korov a
dvadeset osam godina posle Bartonove
pričalo se o prenošenju kostiju u zaba‐
smrti, ali je jaz između njih bio dubok.
čeniji deo Engleske, mada je tada bilo
Imali su različite poglede na mnoge stva‐
teško naći stvarno zabačen deo.«
ri; žučno bi raspravljali, da je Frigit bio
»Pa, osnova li to tvoje društvo za
sposoban za žučnu raspravu, ne u vezi sa
očuvanje mog groba?« upita Barton.
disciplinom u grupi ili plovidbom čamca
Dotad beše svikao na ideju o sopstvenoj
već u mnogim pogledima na svet. K tome,
smrti, ali od razgovora sa nekim ko je
Frigit je imao štošta zajedni�
�kog sa Bar‐
video njegov grob, podišla ga je jeza.
tonom, i možda je zato bio tako fasciniran
Frigit duboko uzdahnu. Pomirljivo kaza:
Bartonom na zemlji. Frigit je slučajno,
»Ne. U doba kad sam bio u mogućnosti
1938. godine, imao u rukama knjigu
da to učinim, osećao bih krivicu zbog
Fearfeksa Dounija u mekom povezu pod
trošenja vremena i novca na mrtve. Svet
naslovom Barton: Arabljanski noćni pus‐
je bio u prevelikom škripcu. Živima je bila
tolov. Naslovna strana bila je ilustrovana
neophodna sva moguća pažnja. Zaga‐
fotografijom Bartona u pedesetoj. Surovo
đenost, siromaštvo, ugnjetavanje, i tako
lice, prefinjeni i naglašeni luk veđa, guste
dalje. Bile su to važne stvari.«
crne obrve, prav ali jak nos, veliki ožiljak
»A ta konačna opsežna biografija?«
105
Frigit je opet zborio pomirljivo. »Kad
Posledice su bile poput onog osećanja
sam prvi put čitao o tebi, mislio sam da
koje bi obuzelo doktora Džonsona pri
sam jedini duboko zainteresovan za tebe,
ponovnom susretu s Bosvelom.
odnosno svestan tvoje važnosti. Ali
Beše to druga etapa u razvoju njihovog
interesovanje za tebe je poraslo šezde‐
neobičnog odnosa. Frigit je postao
setih godina. Mnoge su knjige o tebi
prisniji, ali i dosadniji. Amerikanac se
napisane, jedna čak i o tvojoj ženi.«
neprestano uzdržavao od komentarisanja
»Izabeli? Neko je napisao knjigu o njoj?
Bartonovih stavova, nesumnjivo zato što
Zašto?«
nije želeo da ga naljuti. Frigit se upinjao
Frigit se nasmešio. »Bila je to prilično
da nikog ne naljuti. Ali istovremeno se
zanimljiva žena. Vrlo teška, rekao bih,
upinjao da se svima protivi. Odbojnost je
žalosno sujeverna, shizofrenična, i sklona
izbijala iz mnogih njegovih finih, i ponekih
da pravi budalu od sebe. Malo će joj njih
ne baš finih, dela i reči. Bartonu se ovo
ikad oprostiti spaljivanje tvojih rukopisa i
nije dopadalo. On je bio neposredan, uz
dnevnika...«
ljutnju, ako treba. Možda je, kako je Frigit
»Šta?« urliknu Barton. »Spa...?«
primetio, bio suviše željan sukobljavanja.
Frigit klimnu glavom i reče, »To je tvoj
Jedne noći, dok su sedeli oko vatre u
lekar, Grenfel Bejker, opisao kao 'nemilo‐
podnožju kamene zdele, Frigit se raspri‐
srdno uništenje koje je usledilo za
čao o Karačiju. Ovo selo, koje je kasnije
njegovom oplakanom smrću'. Spalila je
postalo prestonica Pakistana, države
tvoj prevod Mirisnog vrta, tvrdeći da bi
stvorene 1947, imalo je, u Bartonovo
želeo da ga objaviš jedino kad bi ti trebale
doba, samo 2.000 stanovnika. Do 1970,
pare, a ne trebaju ti, razumljivo, jer si
broj stanovnika porastao je na oko
sada mrtav.
2.000.000 To je izazvalo Frigitova zapit‐
Barton je ostao bez reči što mu nije bilo
kivanja, više okolišna, o izveštaju koji je
svojstveno.
ovaj podneo svom generalu, gospodinu
Frigit je posmatrao Bartona iskosa i
Robertu Nejpiru, o javnim kućama muške
cerio se. Kao da je uživao u Bartonovom
prostitucije u Karačiju. Izveštaj je trebalo
jadu.
da se čuva u tajnim arhivima istočno‐
»Spaljivanje Mirisnog vrta nije bilo tako
indijske armije, ali ga je pronašao jedan
strašno, premda dovoljno. Ali da spali
od mnogih Bartonovih protivnika. Iako
oba kompleta tvojih dnevnika, ličnih, u
izveštaj nikada nije bio javno spomenut,
kojima si, kako se pretpostavlja, oslo‐
korišćen je protiv njega celog njegovog
bodio sve svoje najdublje misli i većinu
života. Barton se prerušio u domoroca, da
neobuzdanih mržnji, pa čak i javne,
bi dospeo u javnu kuću i video ono što
dnevnike svakidašnjih događaja, e, to joj
nijedan Evropljanin nije. Ponosio se što je
nikada nisam oprostio. Niti većina ljudi.
promakao neopažen, a ovaj neprijatan
To je bio veliki gubitak; samo je jedna od
posao beše prihvatio jer je jedini za njega
tvojih beležnica preostala, neka mala, a i
bio sposoban, i zato što je to njegov dragi
ona je izgorela za vreme bombardovanja
vođ Nejpir od njega tražio. Barton je na
Londona u II svetskom ratu.«
Frigitova pitanja odgovarao pomalo
On zastade, pa upita: »Je li istina da si
mrzovoljno. Alisa ga ja naljutila ranije
na samrtničkoj postelji prišao katoličkoj
toga dana — činilo se da joj je to vrlo lako
crkvi, kako je tvrdila tvoja žena?«
polazilo za rukom u poslednje vreme — i
»Može biti«, kaza Barton. »Izabel je go‐
on je razmišljao kako da joj uzvrati.
dinama htela da se preobratim, iako
Ugrabio je priliku koju mu je pružio Frigit.
nikada nije smela da se direktno za to
Upustio se u slobodno opisivanje onog
zalaže. U bolesti, najzad, možda sam se
što se događalo u tim kućama u Karačiju.
složio, da bih je odobrovoljio. Bila je tako
Ruač najzad ustade i ode. Frigit je izgle‐
obuzeta žalošću, tako zabrinuta, tako
dao kao bolestan, ali je ostao. Vilfreda se
uplašena da će mi duša izgoreti u paklu.«
smejala dok se nije svalila na zemlju. Kaz i
Monat zadržali su ravnodušan izraz.
»Učinio bih toliko za svakoga«, odgovori
Gvenafra je spavala u čamcu, pa Barton o
Barton.
njoj nije morao da vodi računa. Lodi je
»Za nekog, ko je tako potresno iskren i
izgledala opčinjena, ali i pomalo zgađena.
neposredan, možeš biti vrlo dvosmislen,
Alisa, njegova glavna meta, prvo je po‐
katkad.«
bledela, pa pocrvenela. Konačno je ustala
Ovaj razgovor se odvijao oko dva
i rekla: »Stvarno, gospodine Barton,
meseca nakon Prvog dana P. U. 1.
mislila sam i pre da si prost. Ali, razmetati
106
se ovim... ovim... ti si sasvim bestidan
objasnila da to ne znači da ona ne voli
izopačen i odvratan. Nije da sam
Frigita; tek, povremeno joj je potrebna
poverovala ijednu reč od onog što si
promena. Baš kao i Frigitu.
govorio. Jednostavno, ne mogu verovati
Alisa je izjavila da je napušta nada da će
da se neko može ponašati kako ti tvrdiš
ikada sresti nekog poznatog. Mora biti da
da jesi, i potom se time hvalisati. Ti
su prošli po proračunu, mimo najmanje
zaboravljaš da uživaš glas čoveka koji voli
44.370.000 ljudi, i još ne beše videla
da šokira druge, bez obzira koliko to šteti
nikog kog je poznavala na Zemlji. Videla
njegovoj reputaciji.«
je neke koje je zamenila za stare poz‐
Udaljila se u tami.
nanike. A morala je da prizna da je mali
Frigit reče: »Jednom ćeš mi, možda, reći
postotak od 44.370.000, videla izbliza, ili
koliko je u ovom istine. I ja sam nekad
čak izdaleka. Ali nije u tome bio problem.
mislio kao ona. Ali, kako su prošle godine,
Bivala je sve potištenija i iznurenija
pojavilo se još podataka o tebi i jedan
celodnevnim sedenjem na teskobnom,
biograf načinio je psihoanalizu na osnovu
prednjem delu palube, uz jedino kretanje
tvog rukopisa i različitih dokumentarnih
prilikom rukovanja kormilom ili jed‐rima,
izvora.«
odnosno otvaranja i zatvaranja usta u
»Zaključci?«
rekao
je
podrugljivo
razgovoru, uglavnom bespredmetnom.
Barton.
Barton nije želeo da prizna, ali se plašio
»Kasnije, Dik«; odvratio je Frigit. »Dik,
da će ona otići. Možda će baš na sledećoj
siledžijo«, dodao je, pa i sam otišao.
stanici, sići na obalu sa svojom zdelom i
Sada, stojeći uz držak kormila, gledajući
nekoliko stvari, i reći zbogom. Vidimo se
kako sunce bije u grupu, slušajući šum
za sto godina, ili slično. Možda. Glavno
vode što su je sekla dva oštra pramca, i
što ju je dosad zadržavalo na čamcu, bila
škripu brodske opreme, pitao se šta li je
je Gvenafra. Podizala je malu drevnu
ispred na drugoj strani kanala nalik
Britonku kao dete viktorijanske dame po
kanjonu. Sigurno ne kraj Reke. Ona,
običajima posle Uskrsnuća. Bila je to
verovatno, teče beskrajno. Ali kraj grupe
najčudesnija mešavina, taman toliko
mora da je blizu. Predugo su bili zajedno.
čudna, koliko i sve duž Reke.
Previše dana su proveli na uzanoj palubi,
Sam Barton beše iznuren večnim
sa premalo onog čime bi se zanimali,
putovanjem malim brodom. Želeo je da
izuzev razgovora, ili kretanja čamca.
nađe neku gostoljubivu oblast i da se tu
Vređali su jedni druge do krvi i to je
smesti, predahne, uči, učestvuje u
predugo trajalo. Čak je Vilfreda postala
mesnim delatnostima, da se opet
tiha i ravnodušna u poslednje vreme. Nije
privikne na život na kopnu i skrasi. Ali
ni on bio previše podsticajan. Ruku na