Što veću snagu u noge ulažem, živi led se više penje.
Daj, samo mirno.
Sa planinske kosine kreću nordijci sa puškama na leđima. Skoreni sneg ječi pod skijama, zašiljeni zubi čelični svetlost mesecu vraćaju.
Oči im zgasnuše, suze krvave.
Umesto štapova ledenice nose.
I dalje miran.
Nemo se spuštaju i na propisanom rastojanju bacaju ledenice i ležu. Skidaju puške.
Nemam vremena da ga tražim, a dok ga ne otkrljem, teško ću ga obmanuti. Treba
se vaditi.
I ja kezim zube, i čude se, jer moji zubi nisu ni ljudski ni metalni.
Vučji su.
Naspram meseca ugasle oči vide siluetu starog kurjaka i znaju da je zloglasni čopor
iza njega. Usporeno se zgledaju pa pilje u srednjeg. Tu smo.
Hitam mu sliku vučjih orgija po torovima severa i strašne price o pojedenim planinarima i smučarima, i živi led jauče i pušta moje ohladene noge. Ipak:
malo me hladno dostiglo...
...i teško koračam...
...i iznad mene hiljade tona leda postoje...
...a ovo Severno more hladno je.
Zadrži dah.
Studen mi kroz kosti zavija, krv kao mrazom izmrvljeni sneg kroz ponore skrućenih
vena curi. Strah me da mi oči kao krhka skrama leda na gorskom jezeru ne puknu.
Ako ga nema u slici, nije fer.
Ako i nije fer, pobedu će brojati.
Da li je on breg ledeni? Šaljem mu more viskija u kom se uz iskrenje rastače, i ništa.
Eno foke! Dama u bundi i oči belog mladunčeta spremnog za kuku i deranje. Ništa.
Srce kao malj po stegnutim prsima otkiva, ne ronim već nesuvislo mlataram rukama.
Negde pred mrak koji kuca na moje skrivene prozore setim se kitova, cediljki i raspršenih kilograma planktona i padam u bujnu travuljinu.
Neko živinče se budi i beži. Stotinu koraka dalje čuje se veseli Gručo koji uz krike pokušava da okupi izjedene, deliće duše.
Hvatam ritam disanja pogodan za brze oporavke i užurbano prikupljam energiju iz
okoline.
I evo ga, napada: ka meni tutnji mamut mamutski i vidim da sumnje nema — on
je, glupo je užurban. Pokušava da spreči moj oporavak.
Prvi napad eskiviram bacanjem u stranu jer vidim plavu silu dozvanu iz neke zveri
kako u mene žuri.
Mamut proleće, koči, a mene trese ona divna struja plazulja, kapci mi drhte i kričim nesnosno.
Zovem majku svih vatri koja ovde u Amazoniji godinama neobuzdano besni i oko
103
rutave životinje obavljam zid vreline, sjaja i očišćavajuće smrti. Za tren mi se čini da ga dobijam al' ono čulo, recimo sedamnaesto, šapuće mi da taj komedijaš sa Severa sprema novi prizor i znam da moram bitl brži i
jesmo u dimu u smradu i pijanom svetu u buci strašnoj. Okolo Velikl Zavodnici, Vidovlti Igračl Lotoa, Pametni Kockari, Pripadnici Veliklh Nacija, Obrazovani I Neuklopljeni, Hrabri muževi, Slobodni Kojima Niko Ništa Ne Može, Uspešni šverceri, Mogli Su ali Nisu Hteli i, hej! hej! hej!, Srećni I Zadovoljni sa Gručom u vrhu stola.
Muzikanti rokekokaju, pevaljka opet pokazuje koješta o studentkinji i gazdi kafića,
a ja sam kvarni basista — drmam jadnog »fendera», podvriskujem na mahove i čekam
najlepši deo pesme.
Kanterbrau se okreće okolo ne verujući da se na ovoj planeti nalazi. Udaraju ga po
ramenu, mašu masnim parama ispred njegovog prefinjenog nosa, podriguju i pokazuju
šta bi radili pevačici samo da im se, eh, primakne.
Jadnik ustaje i pogledom unezverenim traži vrata u dimu skrivena; fudbaler ga vuče da sedne i uz pomoć večitog direktora f irme sa pet ljudi naliva ga šećerušom-džibrušom.
Jauče.
I onda bubnjar pomahnita kao nikad dosad, recimo, postao je svestan šta mu sada
neko drag radi sa nekim mrskim, lupa po timpanima, šeta bas bubanj, baca stolicu u prozor i urla: »Oluja! Oluja!«
I opet ima neko da se kvarno smeši i da uključi ventilator, i više to nije vetrić koji suknjicu zadiže već kolekcija svih mirisa koji se u prostoriji nalaze.
Iz čojanih odela izvire onaj otužni neoper, iz grla mnogih bazd duvana i mešanih pića; iz cipela izvlačim dokaze o smrzljivim nogama i izbegavanju pranja. Međunožne, potpazušne i upalne miomirise muljam sa svim aromama što mogu naći u urušenom WC‐u, a ima ih.
104
Gručo povraća velikom kamiondžiji lice i tetura se ka vratima. Lomim ga!
»Hajde, evo šezdeset petice!« gura ga devojka ka vratima autobusa iz kojih nemo
vrište ruke, noge i glave izbezumljenih pogleda.
»Šta...«
I usisan je.
Vrata se zatvaraju gnječeći mu rebra, jedan od sto dvadeset kila mu stavlja ruku u
želudac i oslanja se svom težinom. Vruće je, zagušljivo je, a vozač kao da govna na prosipanje vozi.
»Čekajte...« stenje.
Ja, Fu‐Do, vozač ovog filma naglo kočim, pa dajem gas, normalno. Mašina jauče, putnici na sve svikli psuju, a Kanterbrau ugnječen jauče.
Vozači imaju duše i Fu‐Do dugmence sa polupanom kontrolkom pritišćem i sav tav
jad oko Severnjaka prosipam.
Izvlačim se iz uniformisanog i on uz krik uleće u zadnji kraj parkiranog kamiona —
mala omaška.
Jer žurio sam, treba pomoći čoveku, i evo nas iz Hitne pomoći kako lenjo stižemo i
izlazimo iz belog auta.
»Mislim da sam slomio nogu...‐ kaže ipak sabrano.
Samo graške znoja po bledom čelu kažu mi koliko trpi to čeljade.
Sa cigaricom u uglu usta namigujem kolegi i stavljamo ga na nosila uz uobičajenu
pažnju i nikako nam nije jasno što se sada dere kad je junački lom podneo.
Ječi i dok vozimo, i dok ga guramo kroz hodnike otvarajući vrata baš tom nogom.
Stenje i dok ga pretovaramo na rendgen, i dok mu bezbroj puta krv vadimo i osećam da će stenjati dok neobrađene noge bude provodio besanu noć na urološkom,
dakle potpuno pogrešnom odeljenju bolnice.
I znam...
Jebi ga.
Nešto mi nažao dode i traku cepam, film prekidam.
On stoji uz stoletno deblo gromom svaljeno, trese se, usne mu drhte.
»Ti si pobednik«, samo što ne plače.
»Nije to tako strašno«, tešim ga.”
»Tvoja mašta je zastrašujuća moćna.«
»Nije to ništa«, gorko se smejem.
Prilazim, žurno jer i meni se iznenada plače, stežem mu ruku i tapšem po ramenu.
»Dobar si. Skoro si me imao.«
»Ti si bog«.
»Ne...« moram da se nasmejem«, to je stvarno ništa. Imao sam u rezervi mnogo
jače adute..«
I bleskam mu u umu slučajno gurakanje u disku za trista ljudi u koji se naguralo osamsto sa svim po redu: šamar, noga i izbacivanje iz cipela udarcem »slučajnog«
prolaznika; tuču sa penzionerima oko narodnog hleba uz svitanje zimsko; sednice, hale, stanične restorane i klozete; kafansku atmosferu iz lokala pored Ibarske magistrale i i i i i i i i.
»Dođi na školovanje« ozbiljno ga pozivam. »Samo ko prođe sve to u raznim varijacijama može biti čarobnjak.«
Štipam ga za obraz i
... bežim u noć.
105
NEŠTO ŠTO ME NA POČETKU ČEKALO
Evo toplog posle toliko zime, evo predaha zasluženog: ja Fu‐Do, klackator jajca ove
predivne subote ležim i bacam kamičke u mutni Amazon.
A ležim onde gde Bog zapoveda da treba leći ako želiš što brže otići, Jugici, srcu svome: u jaruzi sa nekoliko krvožednih stvorova, anakondom sa nekim povelikim živinčetom u buragu i nekom vrstom lešinara što čuči na drvetu na onoj strani gde sunce zalazi.
To je život!
Preko mene mile golemi pauci, o
ko mojih nogu vrzu se i trasu prave oni mrtvi što
jedu sve sem koščica.
Razmišljam šta da hvatam da hranim piranice.
Ej, divno mesto za čekanje transporta do dežele moje.
A tamo, sav onaj svet što zgrozi čarobnjaka sa severa, a tamo — čeka me ona ljuta
Nađa da Veliki Blud činimo. Sad sam besan i moćan, mogli bismo se ganjati i po Terazijama.
Iza leđa neki šušanj. Ne trzam. Ko računam, neka prosta zver.
Pa opet šuma, jebote, obuven!
Uoštravam pogled i glavu okrećem.
»Dobro veče« kaže.
I gleda me!
One crne obrve skroz je natuštio.
»Ja mislim« nekako teško izgovara, »da ti neš' da ženiš moj šćer Azra.«
Nemam argument.
Bežim...
106
INTERVJU
STIVEN KING
prozu, suptilnu i preciznu. Lično, smatram
da je on najbolji popularni romanopisac
koga imamo, kada se radi o tome da se
lznosi gomilu debelih, živopisnih džepnih uhvati svakodnevni život, zaista shvati knjiga. »Pogledaj ovo. Pogledaj šta sam
američki karakter i izgradi struktura
upravo kupio«. Podiže jednu i me‐
modernih mitova na tom temelju
lodramatično reži: »Žedni su!« od Roberta
neposredne
realnosti.
U
svojoj
MekKamona.« Odmahuje glavom, kao da
verovatnosti i svojim fantazijama, on
žali. »Bojim se da ću zavoleti ovu knjigu.
izražava suštinu našeg doba.
Baš imam ukus za sranje. Verovatno će mi
On bi možda dobio više hvale od
se vise dopasti od ove ovde, »Krvavi
ozbiljnih kritičara kada bi pokvario svoje
rubini«. Uzima drugu džepnu knjigu. »Ali
knjige čineći ih težim, manje dra‐
ova će mi se verovatno dopasti najviše od
matičnim, pretencioznijim, i manje zabav‐
svih. Sudnji dan od Nika Šarmana. Kladim
nim. Ali on kao da ima sopstveni Ustav
se da će na nekom mestu neko da bude
koji propisuje da mora da se suprotstavlja
ubijen u kadi, i da će pocrneti, i da će
svakom tragu snobizma u svojoj prozi i u
nečiji tuđi prsti da zarone u njihovo
stilu života. On i dalje živi u Mejnu i
drhtavo meso«. Veselo se kezi.
odbacuje njujorški kontinuum koktel‐žurki
Verujem da je ovo jedna od stvari kakve
koji je poslužio kao plodno tle za toliko
možete očekivati od Stivena Kinga,
drugih jalovih literarnih reputacija.
naročito ako ste pročitali Mrtvački pies,
»Jedan od razloga zbog kojih ne želim
njegovu knjigu o samom sebi i horor
da živim u Njujorku«, kaže on, »jeste to
literaturi, u kojoj ispoljava svoj popularni
što na to gledam kao na neku vrstu
ukus i izbegava svaku naznaku aka‐
literarne žurke sa svim tim ptičicama u
demske literame kritike — iako ima
uštirkanim košuljama koje puze po tebi
podlogu da je piše, ako se za to odluči.
govoreći, 'Hej, hajdemo napolje da
Ali on se za to ne odlučuje. On jasno
popijemo koje pivo dole u Lavljoj glavi',
ističe da, bez obzira na svoj uspeh i novac,
ili, 'Da skoknemo do mog stana,
on i dalje odlazi i kupuje knjige i otkida na
proradimo nekoliko redova i pričamo o
jevtina zadovoljstva kao i svaki drugi
knjigama'. Ali ne da pišemo knjige, zbog
ljubitelj horora. Sebe predstavlja kao
toga što ćemo proraditi redove i popiti
običnog Amerikanca, baš poput onih o
nekoliko piva u Lavljoj glavi«.
kojima tako ubedljivo i tako osećajno piše
»Ono o čemu, u stvari, pisci stvarno
u sopstvenim romanima.
razgovaraju nije umetnost već novac. Oni
Ali, naravno, postoji i začkoljica. Bez
žele da znaju, 'Kakav ti je ugovor? Kakav
obzira koliko on pokušavao da bude
budžet za reklamu dobijaš?' Uvek sam
običan tip, njegov poseban spisateljski
uočavao da su piscu najgori neprijatelji
talenat i dalje je tu da pokaže kako je on
tipovi oko njega«.
sve samo ne prosečan. A kada govorim o
Zato on ostaje u Bangoru, gradu koji još
talentu, ne mislim samo na njegovu
u sebi nosi neki na‐sve‐spreman, grani‐
sposobnost da šokira ljude. Njegova
čarski osećaj, poseduje veliku staru kuću
novela »Dobar učenik« u zbirci Godišnja
sa stepeništem koje vodi do velikog
doba jasno pokazuje da, ako je i bilo
prednjeg trema s belim stubovima i dva
nekih sumnji, on ume da piše dobru
tornja, jednim kružnim, jednim četvr‐
107
tastim — ogromnu veleposedničku kuću
Neki čitaoci mogu prigovoriti da King
za koju se, unutra, ispostavlja da je na‐
piše horor, a ne naučnu fantastiku pa mu,
meštena po gotovo anonimnom savreme‐
prema tome, nema mesta u ovoj knjizi.
nom američkom ukusu: ništa jevtino, ali
Ali, kao što sam već rekao, smatram ga
takođe ništa razmetljivo.
našim istaknutim modernim tvorcem mi‐
King je visok, pomalo povijenih ramena
tova; a sa otkrivanjem njegovog identi‐
kao da se stidi da pokaže svoju visinu, i sa
teta kao Ričarda Bahmana, postaje oči‐
više spremnosti govori o čitanju ili pisanju
gledno da je on, u stvari, pisao naučnu
nego o sebi. Njegovo lice je vrlo izražajno
fantastiku.
i brzo se menja od đavolastih jamica na
»Bio sam na nekoliko konvencija na‐
obrazima do naznaka melanholije. Sedi sa
učne fantastike, kaže on, »i ti ljudi su bili
nama napolju na zadnjoj verandi, pijući
u nekoj jebenoj praznini. Bilo je ljudi koji
pivo, odeven u staru majicu i pohabane
su bukvalno odvojeni od stvarnosti. U
osnovi, činilo mi se da se svi oni osećaju
deca igrajuu u vrtu. Izgleda srećan zbog
tuđincima, i možda zbog toga vole nauč‐
toga što je okružen porodicom i ćaska na
nu fantastiku. Ima ljudi koji pripadaju
promišljeno opušten način sa mnom i sa
Društvu za očuvanje kreativnih anahro‐
Daglasom Vinterom (koji je dogovorio
nizama, ili šta je već (grupa koja glumi
ovaj intervju i iskoristio nešto od
srednjovekovne fantazije pod punom
njegovog materijala u svojoj knjizi Lica,
opremom), mislim, tipovima su pregoreli
straha, koju je izdao Berkli, Njujork 1985).
osigurači! Nema ih! Da nemaju ljude koji
»Većina ljudi misli da, pošto pišem
vode računa o njima, neki od njih bili bi u
horor, mora da sam uvrnut«, kaže nam
ludnici«.
King. »Kada me upoznaju, dođe do
Naginje se napred i dodaje, u samo‐
nekakvog opreznog pristupa, kao, 'Da li je
podsmešljivom, poverljivom stilu
, »Mnogi
sa vama sve u redu? Nećete me ujesti, ili
od njih su još i debeli. Jesi li ikad zapazio
nešto slično?' Mnogo puta osetim da sam
to na konvencijama naučne fantastike?
ih razočarao time što delujem veoma
Uvek ima poneki momak koji kipi iz lifta,
blago i ne naročito opasno. Kada bih
nosi kombinezon na tregere, i ima devet
samo imao nešto šarma Borisa Karlofa ili
stopa u širinu. Pod se strese!« »Nikad
Bele Lugošija, ili tako nešto — makar i
nisam bio objekat mreže ljubitelja. Nikad
Kristofera Lija!«
nisam imao takvu vrstu podrške. Rastao
»Naravno, drugi mit je da mora da
sam u gradiću po imenu Duram, koji je
vodim vrlo raskošan život, na rivijeri i sve
negde na sto pedeset milja odavde. U
to. Pa, ovo je lepa kuća, i udoban život, ali
gradu pronadeš druge ljude, slične sebi,
ne liči na nešto od Rozmari Rodžers. Nije
koji vole iste stvari. I onda samo pričaš,
glitterati«.
pričaš, pričaš na sastancima kluba ili
Neko tako slavan poput Stivena Kinga,
konvencijama, a to je opasna stvar. Svako
naravno, već je bio beskrajno mnogo
počinje da daje podršku svakome, i
intervjuisan, do one tačke kada se može
počinje da piše o svačijim likovima.
očekivati da nema ništa novo da kaže.
Razvijate mit. Kad god iko razvije mit, to
Opet, njegovi drugi intervjui (a pročitao
znači da je i poslednja unca kreativnosti
sam ih celo tuce) kao da jedva grebuckaju
negde isparila. Kao — Lin Karter zauvek!«
po površini, a i njegov Mrtvački ples kloni
Smeje se.
se samoanalize. Intervju koji ovde dajem
Čitao je naučnu fantastiku, ali sada više
mnogo više otkriva, a desilo se takođe i
ne toliko.
da obuhvata mnoge teme iz Tvoraca
‐‐‐‐‐‐‐‐‐‐‐‐‐‐‐‐
snova*
* Naslov knjige Čarlsa Prata iz koje je
intervju preuzet — prim. prev.
108
»Ako pogledam prvu stranu, i ugledam
te, ili ičega sličnog. Tu je bila samo ta