Alef Science Fiction Magazine 004

  razbojnički brod.«

  izbezumljivao vlastiti radni sto. Stenki je

  Torbi je zatvorio tuš i izašao iz kabine.

  rekao: »Šteta što ste morali da srežete

  Za vreme ručka Torbi je upravo uzimao

  Beslimovog dečka. Mislim da je on bio u

  pire‐krompir iz činije kada je začuo Pibijevo

  pravu.«

  dobacivanje: uši su mu, kao filter, pro‐

  »Naravno da je bio. Ali, izazivanje nereda

  puštale »Decibelovu« urlanje.

  nije izgovor za nerede. Ništa nije.«

  Pibi je ponovio. »Hej, robe! Dodaj taj

  »Naravno, bili ste prinuđeni. Ali, ne sviđa

  krompir! Znaš ti na koga mislim! Izvadi tu

  mi se karakter tog Pibija. Još ću morati

  prljavštinu iz ušiju!«

  pažljivije da zavirim u njegov karton.«

  Torbi mu je dodao krompir — čitav

  »Učini to. Samo, Stenki... imam osećaj da

  sadržaj činije izručio mu je u lice.

  sam i sam počeo da se borim.«

  Optužba protiv Torbija glasila je ovako:

  »Kako?«"

  »Napad na starijeg oficira, u vreme kada se

  »Pre dva dana sam morao da kažem Besli‐

  brod nalazi u kosmosu, u stanju borbene

  mu da nismo u stanju da ga identifikujemo.

  pripravnosti.« Pibi se pojavio kao oštećena

  Izašao je u stanju šoka. Trebalo je da pos‐

  stranka i glavni svedok.

  lušam psihologa. Dečko ima ožiljke koji ga

  Pukovnik Brizbi je ljutito gledao preko

  čine neodgovornim. Sreća što je bacio

  svog stola i stiskao zube. Slušao je Pibijevo

  krompir a ne nož.«

  kukumavčenje. »Zamolio sam ga da mi

  »Ah, nemojte tako, Šefe. Pire‐krompir nije

  doda pire‐krompir a on mi ga je zavitlao u

  baš neko smrtonosno oružje.«

  lice.«

  »Nisi bio prisutan kada sam mu saopštio

  »To je sve?«

  loše vesti. Povredilo ga je to što i dalje ne

  »Pa, gospodine, možda nisam rekao

  zna ko je.«

  »molim«. Ali, nema razloga...«

  Stenkijevo debeljuškasto lice za trenutak

  »Ne trebaju mi zaključci. Sukob se na‐

  se duboko zamislilo. »Šefe? Koliko je godina

  stavio?«

  imao dečko kada je uhvaćen?«

  »Ne, gospodine. Razdvojili su nas.«

  »Šta? Kriš misli negde oko četiri...«

  »Vrlo dobro. Beslime, šta imaš ti da dodaš

  »Kapetane, setite se... tamo gde ste ro‐

  sa svoje strane?«

  đeni... u kom dobu su vam uzeli otiske

  »Ništa, gospodine.«

  prstiju, krv, napravili fotografiju mrežnjače i

  »Je li se sve dogodilo tako?«

  tako dalje?«

  »Jeste, gospodine.«

  »Pa kad sam krenuo u školu.«

  Mišići na Brizbijevim vilicama su podrhta‐

  »Meni takođe. Kladim se da ti podaci

  vali. Osećao je navalu besa ali nije dopuštao

  dugo odstoje na jednom mestu.«

  da pokulja... Mora biti da se u trpezariji de‐

  Brizbi zatrepta. »Zato i nemaju ništa o

  silo još nešto.

  dečku.«

  »Stanite ustranu. Pukovniče Stenki...«

  »Možda. Ali, na Rifu uzimaju identitet

  »Da, gospodine?«

  bebe pre nego što je otpuste iz porodiliš‐

  »Bili su prisutni i drugi ljudi. Želim da ih

  ta.«

  čujem.«

  »U mom narodu takođe. Ali...«

  »Ja sam stajao kraj njih, gospodine.«

  »Naravno, naravno! To je opšta praksa!

  »Vrlo dobro.«

  Samo... kako?«

  Torbi je bio osuđen na tri dana na hlebu i

  Brizbi pogleda prazno a potom lupi rukom

  vodi, u samici, uslovno trideset dana, sa

  o sto. »Otisci stopala! A mi ih nismo

  vraćanjem na niži čin; Decibel Pibi (sud je

  poslali!« Uključio je interfon. »Edi! Brzo

  organizovan čim je Brizbi utvrdio da se

  dovedi Beslima!«

  glavna optužba može prebaciti na njega)

  Torbi je u krajnjoj utučenosti skidao oz‐

  osuđen je na tri dana samice, hleb, vodu,

  nake čina koje je tako kratko nosio. Beše

  suspenziju, vraćanje na niži čin, uslovno

  zaplašen naređenjem da se smesta javi Ka‐

  devedeset dana — optužba protiv Pibija

  petanu ali je ipak pohitao. Pukovnik Brizbi

  glasila je: »Izazivanje nemira, korišćenje

  ga je fiksirao. »Beslime, izuj cipele!«

  uvredljivih izraza za pripadnika Garde, uvre‐

  »Molim?«

  98

  »Izuvaj cipele!«

  njera i trojice astrogatora — oni su ili bili na

  Na Brizbijevu depešu sa zahtevom da se

  dužnosti ili na spavanju. Putovanje je za‐

  hitno obavi identifikacija na osnovu otisaka

  počelo loše pošto se kapetan N'Ganga

  stopala stigao je odgovor od Personalnog

  nervirao zbog »čekanja putnika« sa Hidre

  već u roku od 48 časova; prispeo je na

  — poštanski brodovi ne vole da čekaju;

  Hidru u času kada je ona pravila poslednji

  pošta se mora razdeliti.

  krug pred spuštanje na Ultima Tulu. Pukov‐

  No, on se ponašao učtivo, diskretno se

  nik Brizbi je upravo dešifrovao odgovor

  služeći unapred pripremljenom hranom,

  kada je brod bezbedno prizemljio.

  provodeći vreme u tumaranju među knji‐

  Odgovor je glasio:

  gama u biblioteci (minijaturna kabina od‐

  »GARDISTA TORBI BESLIM IDENTIFIKO‐

  mah ispod kapetanove)... Kada su sleteli,

  VAN KAO NESTALA OSOBA TOR BREDLI

  kapetan N'Ganga je zavrteo glavom, ispla‐

  RUDBEK TERA NE HEKATA PREBACIVANJE

  ćujući Torbiju njegov novac sa Hidre, kao i

  ŠTO JE NAJBRŽE MOGUĆE U KOMANDU TE‐

  ček.

  RE OTPUŠTANJE PO PRISPEĆU POTVRDITE

  Umesto da se sjuri niz improvizovane

  ŠEF PERSONAL.«

  lestve od užeta (poštanski kuriri nemaju

  Brizbi se prigušeno smejao.

  liftove), Torbi je ipak ušao u lift — bila je to

  »Pukovnik Beslim nikada ne greši. Nikada

  specijalna dizalica koja se postavila sup‐

  ne greši, bio mrtav ili živ.«

  rotno od izlaza u slučaju opasnosti. Poz‐

  »Šefe...«

  dravio ga je čovek u uniformi svemirske

  »Da?«

  luke, službenik Galaktićkih preduzeća (sle‐

  »Pročitajte ponovo. Pogledajte ko je on.«

  teli su na njihovu pistu, umesto na pistu

  Brizbi ponovo pročita poruku a tada reče

  svemirske luke): »Gospodine Rudbek?«

  mračnim glasom: »O, zašto se Hidri uvek

  »To sam ja... pretpostavljam...«

  dešavaju takve stvari!« Potom presavi

  »Molim vas, gospodine Rudbek, ovim

  depešu i proviri kroz vrata. »Edi!«

  putem.«

  Torbi se zadržao na lepoj Ultima Tuli

  Lift ih je spustio u blistavi salon ispod

  tačno dva sata i dvadeset i sedam minuta;

  zemlje. A njemu prljavom i razbarušenom,

  sve što je video od slavnog pe
jsaža nakon

  beše neugodno u sjajnom salonu. Gledao je

  dobrih tri stotine svetlosnih godina bilo je

  oko sebe.

  polje između Hidre i Arijela, kurirskog bro‐

  Bilo je tu desetak ljudi, od kojih dvoje sa

  da Garde.

  sedim vlasima, potom jedan samouvereni

  Tri nedelje kasnije nalazio se na Teri.

  čovek i mlada žena. Odeća svih bila je sku‐

  Osećao je žestoku vrtoglavicu.

  pocenija od godišnje plate jednog gardiste.

  Torbi nije shvatao šta će to muškarcu ali mu

  SEDAMNAESTA GLAVA

  se pogled zadržao na ženi: trebalo je zaista

  mnogo novaca da bi stvorila utisak stidljive

  Voljena Tera, majka svetova! Koji to pes‐

  provokacije. Po njegovom mišljenju, efekat

  nik, bez obzira da li je imao tu privilegiju da

  je bio delimično narušen uzdignutom frizu‐

  je poseti ili ne, nije pokušao da izrazi čove‐

  rom rastućom strukturom zelene boje koja

  kovu čežnju za kolevkom čovečanstva... nje‐

  se lagano pretapala u zlatnu. Zapazio je i

  nim hladno‐zelenim brdima, oblačnim ne‐

  kroj njene odeće: viđao je fine gospođe na

  bom, beskrajnim okeanima, toplom mate‐

  Džubulpuru — gde se odeća nosila isklju‐

  rinskom privlačnošću...

  čivo iz dekorativnih razloga — ali, opre‐

  Torbijev prvi pogled na legendarnu Zem‐

  deljenje za skupocenu kožu ovde je

  lju beše kroz ekranski vizir kurirskog broda

  delovalo drugačije. Torbi je s neprijatnošću

  garde, Arijela. Gardijski kapetan N'Ganga,

  zaključio da će iznova morati da se

  komandant poštanskog broda, prišao mu je

  privikava na nepoznate običaje.

  i pokazao kao strela oštre senke egipatskih

  Muškarac važnog izgleda prišao mu je dok

  piramida. Torbi nije shvatao njihov istorijski

  još nije ni iskoračio iz lifta. »Tore! Dobro‐

  značaj i buljio je pokraj njih. Međutim,

  došao kući, dečko moj!« Zgrabio je Tor‐

  beskrajno je uživao gledajući planetu iz

  bijevu ruku i snažno je protresao. »Ja sam

  svemira; takvu privilegiju nikada ranije nije

  Džek Vimsbi. Ah, mnogo je vremena prošlo

  imao.

  od trenutaka kad sam te ljuljuškao na

  Na Arijelu se dosađivao; poštanski brod,

  kolenima... Zovi me ujka Džek A ovo je tvoja

  sasvim male korisne nosivosti, bio je sači‐

  rođaka Leda!« Devojka sa zelenom kosom

  njen od šestočlane posade — trojica inže‐

  obavi ruke oko Torbijevog vrata i poljubi ga.

  99

  Nije joj uzvratio; bio je previše iznenađen. A

  ih začas prebaci na ograđeno uzletište. Na

  ona izusti: »Divno je videti te kod kuće,

  pisti su se nalazile dve letilice, manja i veća.

  Tore.«

  Vimsbi zastade. »Biće sve u redu, zar ne?«,

  »Uh... hvala...«

  upita gospođu Bredli.

  »A sad moraš da se pozdraviš sa svojim

  »Oh, naravno«, odgovori umesto nje pro‐

  dedom...«, naglasio je Vimsbi, »profesor

  fesor Bredli.

  Bredli... i sa bakom Bredli...«

  »Letilica je bila dobra?«

  Bredli je bio stariji od Vimsbija, visok i

  »Izvrsna. Lep let — nadam se da će takav

  uspravan stariji čovek, malčice trbušast,

  biti i povratni.«

  fino skrojene brade; bio je, kao i Vimsbi,

  »Onda možemo da se pozdravimo. Zvaću

  obučen u dnevno delo, ne suviše upadljivo.

  vas — kada on bude u stanju da se

  Žena je imala ljupko lice i oprezne plave oči;

  orijentiše. Shvatate, zar ne?«

  njena odeća nije nalikovala odeći koju je

  »Oh, svakako, Čekaćemo.« Torbi dobi

  nosila Leda ali se činilo da joj veoma lepo

  poljubac od bake a sa dedom se rukova;

  stoji.

  potom se sa Vimsbijem i Ledom ukrca u

  Poljubila je Torbija u obraz i rekla

  veću letilicu. Pilot pozdravi gospodina

  ljubaznim glasom: »Kao da se moj rođeni

  Vimsbija a zatim i Torbija — Torbi uzvrati

  sin vratio kući.«

  pozdrav. U centralnom prostoru letilice

  Stariji čovek se energično rukovao sa

  Vimsbi zastade. »Zašto vi mladi ne pođete

  Torbijem. »Pravo čudo, sinko. Izgledaš baš

  napred i uživate u letu? Ja imam obaveza.«

  kao naš dečko — tvoj otac. Zar ne, draga?«

  »Svakako, tata.«

  »Da, zaista!«

  »Izvini me, Tore! Posao se nastavlja — sve

  Torbi je bio zbunjen i užasno samos‐

  ponovo pada na pleća ujka Džeka.«

  vestan; zbunjivalo ga je to što je sreo

  »Da... ujka Džek...«

  strance koji su ga prisvajali kao vlastitu krv

  Leda ga povede napred. Smestiše se na

  — više nego kada je bio usvojen na Sisuu.

  gornjoj površini letilice,. u providnom me‐

  Ovi stari ljudi — jesu li zaista bili njegovi

  huru. Letllica se podiže na nekoliko hiljada

  baba i deda? Nije mogao da poveruje. Na

  stopa visine. Načiniše najpre rutinski krug

  njegovo olakšanje, čovek — Vimsbi? — koji

  iznad pustinjske ravnice a potom pohitaše

  je tvrdio da je njegov ujak Džek, obratio mu

  severno, ka planinama.

  se autoritativno: »Bolje da idemo. Kladim

  »Udobno?«, upita Leda.

  se da je dečak umoran. Odvešću ga kući.

  »Sasvim. Uh, izuzev što sam tako prljav i

  Važi?«

  raščupan.«

  Bredlijevi su se složili mrmljajući; društvo

  »Ovde u blizini ima tuš kabina, ali ubrzo

  je krenulo prema izlazu, čak i svi ostali ko‐

  ćemo biti kod kuće pa ne bi trebalo

  jima nije bio predstavljen. U hodniku su

  propustiti uživanje u putovanju.«

  koraknuli na pokretnu traku. Kad su se —

  »Slažem se.« Torbi nije želeo da propusti

  miljama daleko — približili kraju hodnika,

  ni najmanji deo čudesne Tere, izgledala je,

  traka je usporila a onda se sasvim za‐

  pomislio je, kao Hekata — ne, ne, više kao

  ustavila, kako bi mogli da siđu.

  Vulamura. Ali, nikada nije video toliko

  Torbi je smesta prepoznao miris trans‐

  zgrada. A tek planine...

  portne stanice.

  Pažljivije se zagleda u njih i sa čuđenjem

  Nekoliko ćutljivih ljudi, odlučnog pogleda i

  upita: »A kakva je ona bela stvar tamo?

  stava, stajalo je na ulazima iz sporednih

  Aluminijum?«

  hodnika, odakle je izvestan broj osoba po‐

  Leda baci pogled na planinu. »Pa to je

  kušavao da se probije. Jedan je uspeo i

  sneg!«

  prišao Torbiju. Podigao je mikrofon i

  »Sneg«, ponovi Torbi. »To je smrznuta

  užurbano zapitao: »Gospodine Rudbek, šta

  voda.«

  mislite o...«

  »Nisi ga ranije video?«

  Stražar ga je ščepao i povukao nazad.

  »Čuo sam za sneg. Nije ono što sam


  Gospodin Vimsbi je viknuo: »Kasnije! Kas‐

  zamišljao.«

  nije! Zovite me na kancelariju i dobićete

  »To jeste smrznuta voda — a istovremeno

  priču!«

  i nije, više je paperjasto.« U tom času seti

  Kamere behu uperene na njih ali iz vrlo

  se očeve napomene: ne sme ni u čemu

  bezbedne daljine. Čitavo društvo krete kroz

  pokazivati da je iznenađena.

  prolaz a za njima se zalupiše teška vrata.

  »Znaš«, reče, »mislim da ću te naučiti da

  Pokretne stepenice dovedoše ih do lifta koji

  se skijaš.«

  100

  Mnogo je milja tokom leta trebalo za

  maćinstvo, bavi se aritmetikom bez mašina,

  objašnjenje šta je to skijanje i zašto to ljudi

  čita i piše i reaguje onako kako situacija

  čine. Torbi oseti da bi vredelo pokušati s

  zahteva. Bila je inteligentna, lepa, dobro

  tim. Ne, ne radije ne. Leda je rekla da je

  usmerena mlada žena, u kulturnom pogle‐

  slomljena noga »sve što se čoveku može

  du jednaka vrhovnom ženskom lovcu na

  dogoditi na skijanju.« Je li to zabavno?

  glave — sposobna, prilagođena i kvalifi‐

  Osim toga, napomenula je, može biti

  kovana.

  hladno. U Torbijevom iskustvu hladno je

  Ali, to izgubljeno—nađeno rođaštvo delo‐

  bilo povezano sa glađu, udarcima i stra‐

  valo je čudno. Oklevajući je izustila: »Op‐

  hom. »Možda bih mogao da naučim«,

  rosti mi na neznanju ali... mi tako nešto

  odgovorio je neodlučno, »ali sumnjam.«

  nemamo ovde, na Zemlji. Teško mi je da to

  »Oh, svakako da možeš!« Zatim je naglo

  vizuelno predstavim. Je li to bilo strašno?«

  izmenila temu. »Oprosti što sam radoznala,

  Torbijev duh je načas odlutao; sedeo je u

  Tore, ali, postoji izvestan akcenat u tvom

  lotos‐položaju na Velikoj Placi dok se Poup

  izgovoru i... «

  pružio kraj njega — razgovarali su. »Bilo je

  »Nisam znao da imam akcenat.«

  to najsrećnije doba u mom životu«,

  »Nisam nameravala da budem neučti‐

  odgovorio je prosto.

  va...«

  »Oh.«

  »Nisi ni bila. Pokupio sam ga u Džubul‐

  Bilo je to sve što je mogla da izusti, ali,

  puru. Tamo sam najduže živeo.«

  otac ju je ostavio da bi mogla da deluje, da

  »Džubulpur... čekaj da razmislim... To je....

  se raspituje... »Kako je to počelo, Tore? Ja

  »Prestonica Devet svetova.«

  ne bih znala da se snađem?«