podobni? I da li ste i za jednu?«
Miks mu je već ranije bio rekao kakvim veštinama raspolaže, ali sad je to ponovio.
Gradonačelnik mu reče da će morati da otpočne kao redov, mada bi s obzirom na svoje
iskustvo bio kvalifikovan da bude oficir.
»Izvinjavam se zbog ovoga, ali naša je politika da svaki pridošiica mora početi sa
najnižim rangom. Ovo sprečava pojavu nezadovoljstva i zavisti među onima koji su tu
već dugo. Međutim, pošto imate sopstveno kameno oružje, mogu vas rasporediti u sekiraški odred. Sekiraši se smatraju elitom, nečim specijalnim. Posle nekoliko meseci, ako se dobro pokažete, možete biti unapredeni u narednika, a ja sam siguran da će tako
i biti.«
»To mi sasvim odgovara«, reče Tom. »Ali umem i da pravim bumerange i da učim
vaše ljude kako se bacaju.«
»Hmm!« reče Staford i zabubnja prstima po svom radnom stolu za trenutak.
»Pošto bi Vas to činilo specijalistom, zaslužili biste da odmah postanete narednik.
Ali, dok ste sa sekiraškim odredom, moraćete ipak da primate naređenja od kaplara i narednika. Da vidimo. To je nezgodna situacija... ali mogu urediti da budete neaktivni
narednik kad ste u odredu a aktivni narednik kad nastupate kao instruktor za bumerange.«
»Ovo je novo za mene«, reče Miks široko se osmehujući. »O‐kej.«
»Šta?« reče Staford.
29
»'O‐kej' znači 'u redu je'. Plan mi je prihvatljiv.«
»A! E pa dobro. Dakle, Ješua, šta biste vi voleli da budete?«
Ješua reče da je na Zemlji bio stolar i da je i ovde mnogo radio taj posao. Sem toga,
naučio je i da pravi kamene predmete odlamanjem komadića. Staviše, ima uz sebe i malu zalihu kremena. Čamac u kome su bežali ima, eto, jednu kožnu torbu punu neobrađenog kamena donetog iz dalekog uzvodnog kraja.
»Dobro!« reče Staford. »Možete početi na taj način što ćete sarađivati sa
gosđpodinom Miksom. Možete mu pomagati da pravi bumerange.«
»Žao mi je«, reče Ješua, »ali to ne mogu.«
Stafordove oči se raširiše. »Zašto?«
»Pod zavetom sam da neću proliti krv nijednog ljudskog bića niti učestvovati u ma
kakvoj aktivnosti koja bi rezultovala prolivanjem krvi.«
»A kad ste bežali? Zar se niste tada borili?«
»Nisam.«
»Znači, da su vas zarobili, vi se ne biste branili? Jednostavno biste stajali tamo i dozvolili da vas ubiju?«
»Bih.«
Staford opet zabubnja prstima: njegova koža postepeno je dobijala crvenu boju.
Onda reče: »Ne znam mnogo o toj Crkvi druge šanse, ali sam čuo neke izveštaje da njeni pripadnici odbijaju da se bore. Jeste li vi jedan od njih?«
Ješua odmahnu glavom.
»Ne, moj zavet je privatni.«
»Nema toga«, reče Staford. »Čim kažete drugima za vaš zavet, on je postao javni.
Hteli ste reći da ste se zavetovali svome Bogu.«
»Ne verujem u bogove niti u jednog boga«, reče Ješua glasom tihim ali čvrstim.
»Svojevremeno sam verovao, i to vrlo jako. Zapravo, bilo je to nešto više od vere. Bilo je znanje. Ja sam znao. Ali grešio sam.
»Sad verujem samo u sebe. Ne zato što poznajem sebe. Nijedan čovek ne zna ništa
stvarno, pa ni sebe, ili bi možda trebalo da kažem da ne zna ništa u velikoj meri. Ali ovo znam: mogu da dam samome sebi zavet koji ću održati.«
Staford čvrsto stisnu ivicu radnog stola kao da proverava da li je sto realan.
»Ako u Boga ne verujete, onda čemu takva zakletva? Šta Vas briga da li ste prosuli
krv braneći se? Bilo bi to prirodno, ništa više. A gde nema Boga, nema ni greha. Čovek
može da radi šta god mu volja, bez obzira koliko štete time nanosi drugima. i to je ispravno, zato što su svi postupci ispravni, ili su svi neispravni, tamo gde ne postoji viši zakon. Ljudski zakoni nisu od značaja.«
Bitnija se nasmeja i reče: »On je lud. Ništa razumno nećete iz njega izvući. Mislim
da odbija ubijanje u samoodbrani zato što želi da bude ubijen. Rado bi umro, ali nema
dovoljno petlje da počini samoubistvo. Sem toga, koja je korist od samoubistva. Samo
bi bio vaskrsnut negde drugde.«
»Što čini vaš zavet besmislenim«, reče Staford. »Ovde ne možete nikoga stvarno
ubiti. Možete zaustaviti disanje neke osobe, i ta osoba tada postaje leš. Ali dvadeset četiri sata kasnije, ta osoba će biti u novom telu, pa makar da je ono prethodno telo isečeno na hiljadu komada.«
Ješua slegnu ramenima. »To nije od značaja. Bar ne meni. Ja sam svoj zavet učinio
i kršiti ga neću.«
»Lud!« reče Bitnija.
»Ne nameravaš da startuješ sa nekom novom religijom, a?« reče Miks.
Jošua pogleda Miksa kao da gleda glupaka.
»Upravo sam rekao da ne verujem u Boga.«
30
Staford uzdahnu. »Nemam vremena da sa vama raspravljam o teologiji ili filozofiji.
Međutim, ove teme ćemo se lako osloboditi. Možete napustiti našu državu odmah, a kad to kažem, mislim: ovog minuta. Ili možete ostati ovde ali kao građanin drugog reda.
Sada u Novom Albionu živi desetoro takvih. Oni, kao i vi, ne žele da se bore, mada iz drugačijih razloga nego što su vaši. Ali imaju svoje dužnosti i poslove baš kao i svi ostali građani. Međutim, ne dobijaju od države bonuse koji se građanima dele svaka tri meseca, dodatne cigarete, piće, hranu. Od drugorednih se zahteva da prilažu određeni
deo iz svojih kornukopija u državnu riznicu. Sem toga, moraju prekoredno da rade na
dužnosti čistača klozeta na poljima. A u slučaju rata biće držani u ograđenom prostoru
sve dok se rat ne završi. Ovo zato da ne bi smetali vojsci, a i zato što u njihovu lojalnost ne možemo biti sigurni.«
»Pristajem na ovo«, reče Ješua. »Gradiću vam ribarske brodiće, kuće, i sve drugo
što bude zahtevano, samo uz uslov da nije direktno povezano sa vođenjem rata.«
»To nije uvek lako razdvojiti«, reče Staford. »Ali nije bitno, možemo vas
upotrebni.«
Pošto su otpušteni i izašli napolje, Bitnija zaustavi Ješuu.
Zureći besno, ona reče: »Zbogom, Ješua. Napuštam te. Ne mogu više da nosim
tvoje ludilo.«
Ješua je izgledao žalosniji nego pre. »Neću se raspravljati sa tobom. Biće bolje da
se razdvojimo. Činio sam te nesrećnom, a nije dobro da čovek nameće nesrećnost drugima.«
»Ne, u tome grešiš«, reče ona. Suze potekoše niz njene obraze. »Ne sme1 da podelim nesrećnost ako mogu pomoći da ona bude ublažena, ako tu mogu i učiniti. Ali
tebi ne mogu da pomognem. Pokušala sam, i podbacila, mada za : peh ne okrivljujem
sebe.«
Ješua se udalji.
Bitnija reče: »Tome, eno gde odlazi najnesrećniji čovek na svetu. Baš bih želela da
znam zašto je tako tužan i usamljen.«
Miks pogleda kao svom maltene‐dvojniku, koji se udaljavao brzim koracima kao da
ima kuda da pođe, pa reče: »Samo zahvaljujući Božjoj milosti taj što tamo ide nisam ja.«
Opet se zapitao koji je čudnovati susret gena doveo do toga da d rođeni sa vremenskim razmakom od hiljadu osamsto osamdeset godina u zemljamama
međusobno udaljenim osam hiljada kilometara, od totalno različitih predaka izgledaju
kao blizanci. Koliko se takvih koincidencija dogodilo tokom čovekove egzistencije na Zemlji?
Bitnija ode da se javi u žensku radnu snagu. Miks pronađe izvesnog kapetana Hokinsa i prenese mu Stafordova naređenja. Zatim provede jedan sat komandom,
vežbajući sa ostalima iz njegove čete, i potom ostatak jutra vežbajući u glumljenim
»borbama�
� sekirom i štitom, takođe i vežbajući bacanje koplja. Po podne je pokazao nekim zanatlijama kako se prave bumeranzi. Kroz nekoliko dana trebalo bi da počne da
daje pouke o veštini bacanja bumeranga.
Nekoliko sati pre mraka dobio je »voljno«. Prvo se okupao u Reci, a onda se vratio
u svoju kolibu. Bitnija je bila u svojoj kolibi, ali Ješua bejaše otišao.
»Otišao je u planine«, reče ona. »Rekao je nešto o prečišćavanju sebe i
meditiranju.«
Miks reče. »On u svom slobodnom vremenu može da radi šta god hoće. Nego,
Bitnija, kako bi bilo da se preseliš kod mene? Dopadaš mi se, a mislim da se i ja tebi dopadam.«
»Bila bih u iskušenju da ne ličiš toliko na Ješuu«, reče ona smešeći se.
»Možda sam njegova slika i prilika, ali nisam sumoran i dosadan. Zabavljali bismo
se, a za vođenje ljubavi nije mi potrebna guma snova.«
31
»Ipak bi me podsećao na njega«, reče ona. Iznenada poče da plače i otrča u svoju
kolibu.
Miks slegnu ramenima i ode do najbliže kornukopijske stene da u nju uglavi svoju
kornukopiju.
8
Jedući fine stvarčice koje su mu se stvorile u kornukopiji, tj. korni, tj. svetoj kofi, ili čudesnom vedru, graalu, ili već kakogod, on započe razgovor sa jednom zgodnom blondom koja je izgledala usamljeno. Zvala se Delores Rembo, a bila je rođena u Sinsinatiju u saveznoj državi Ohajo 1945. godine. Sve do ovog popodneva živela je u državi sa druge strane Reke. Njen partner sa kojim je živela u istoj kolibi izluđivao ju je nerazumnom ljubomorom, pa, pošto ga je dugo trpela, najzad je pobegla iz kolibe, ali
bilo je verovatno da će on pokušati da je ubije.
»Kakav je bio život uz sve te Hune?« reče Miks.
Izgledala je iznenađeno.
»Huni? Ti ljudi nisu Huni. To je onaj narod koji mi zovemo imenom 'Skiti'. Bar ja mislim da je tako. Uglavnom su belci, prilično visoki, kavkaski tip. Na Zemlji su, znaš, bili super konjanici, i pokorili su široku teritoriju u južnoj Rusiji. U sedmom veku pre hrišćanske ere, ako dobro pamtim ono što sam o njima čitala.«
»Ovdašnji narod ih naziva Hunima«, reče on. »Možda je to reč upotrebljena radi
vređanja, bez ikakve veze sa rasom i nacionalnošću. Ili već ko zna zašto. U svakom slučaju, drago mi je da si ovde. Nemam partnerku i usamljen sam.«
Nasmejala se i rekla: »Ti to malčice na brzaka, je li? Tom Miks, ma nemoj? Nije valjda da si ti onaj... ?«
»Upravo onaj, jedinstveni«, reče on. »I podjednako lišen konja kao što su, sada, drevni Skiti.«
»Trebalo je da se setim. Kad sam bila devojčica, videla sam dovoljno tvojih slika.
Moj otac je bio tvoj veliki obožavalac. Imao je mnogo isečaka iz novina o tebi, fotografiju sa tvojim autogramom, čak i plakat za film. Tom Miks u Arabiji. Rekao je da je to najbolji film koji si ti ikad napravio. Zapravo, rekao je da je to jedan od najboljih filmova koje je ikad video.«
»I meni se, onako, dopao«, reče on smešeći se.
»Da. Međutim, ispalo je prilično tužno. Ovaj, ne mislim na taj jedan film. Mislim na
sve tvoje filmove. Snimio si ih... koliko?«
»Dvesta šezdeset — čini mi se.«
»A‐uuu! Zar toliko mnogo? U svakom slučaju, moj tata je rekao, ovaj, mnogo
gedina kasnije, kad je bio vrlo star, da su svi nestali. U studijima ih više nije bilo, a nekoliko preostalih kopija bilo je u privatnim rukama, gde su brzo bledele.«
Tomovim licem pređe trzaj, i on reče: » Sic transit gloria mundi. Al' nalupao sam grdnu lovu i straćkao je sa uživanjem. Prema tome, baš me briga!«
Delores je rođena pet godina posle onog dana kad je Tom Miks zakucao svoj
automobil u barikadu blizu Florensa na drumu Takson — Feniks. Putovao je, tada, kao
agent‐prethodnik za neki cirkus, i nosio je metalni kofer pun novca kojim je trebalo da plaća račune. Kao i obično, kola je terao brzo, u ovom slučaju sto četrdeset pet kilometara na sat. Video je upozoravajući znak da se auto‐put opravlja. Ali, takođe po
svom običaju, na taj znak nije obratio nikakvu pažnju. U jednoj sekundi, drum je bio čist. U sledećoj... nije bilo načina da izbegne naletanje na barikadu.
»Moj tata je kazao da si poginuo trenutno. Kofer je bio iza tebe, i slomio ti je vrat.«
Tomovim licem opet prede trzaj.
»Oduvek sam imao sreće.«
»On je rekao da je kofer poleteo i otvorio se, i da su novčanice od po hiljadu dolara
32
letele svuda unaokolo. Bio je pljusak novca. Radnici u prvi mah nisu uopšte obratili pažnju na tebe. Jurcali su okolo kao kokoške kad im ude lisica u kokošarnik, grabili su pare, trpali ih sebi u džepove i u košulje. A teka kasnije su doznali ko si bio. Priređen ti je veliki pogreb, sahranjen si na groblju Forest Lon.«
»Imao sam stila«, reče on. »Mada sam, istina je, poginuo skoro sasvim švorc. Da li
je na pogreb došla Viktorija Fordi, moja četvrta supruga?«
»Ne znam. Dakle, stvarno? Ja klopam i pričam sa slavnom filmskom zvezdom!«
Tom se osećao uvređeno što su radnici bili više zainteresovani za hvatanje
novčanica koje su se kovitlale kao zeleni sneg nego za utvrđivanje da li je on mrtav ili nije mrtav. Ali ubrzo se nasmešio sam sebi. Da je bio na njihovom mestu možda bi i sam
tako postupio. Prizor novčanice od hiljadu dolara koju vetar nosi veoma je izazovan —
za one koji ni za deset godina ne zarade ono što je Miks nekada zarađivao za nedelju
dana. Ne može se stvarno ljutiti na te šmokljane.
»Podigli su spomenik na mestu nesreće«, reče ona. »Moj otac je stao da ga vidi kad nas je vozio na putovanje po jugozapadu, u vreme raspusta. Nadam se da ti ova saznanja prijaju.«
»Želeo bih da ovi ovde nekako saznaju da sam bio budža na Zemlji«, reč on.
»Možda bi mi dali rang viši od naredničkog. Ali oni su za filmove čuli tek kad su dospeli ovde, jakako. i ne mogu čak ni da ih vizuelizuju.«
Dva sata kasnije, Delores je zaključila da su se poznavali dovoljno dugo tako da njegov način više nije prebrz. Prihvatila je poziv da se useli u njegovu kolibu. Tek što su stigli do vrata kolibe, pojavi se Čaning. Bio je poslat da odmah odvede Miksa gradonačelniku.
Staford ga je čekao u zgradi Saveta.
»Gospodine Miks, znate toliko o Krameru i imate tako izvrsnu vojnu spremu da vas
odmah priključujem mom štabu. Ne gubite vreme zahvaljujući mi.
Moji špijuni u Kramerovoj zemlji javljaju mi da se on sprema za veliki napad.
Njegove suvozemne i plovne snage su kompletno mobilisane, a za odbranu su
ostavljene samo male snage. Međutim, ne znaju ko će biti napadnut. Kramer to još nije
rekao čak ni svom štabu. Zna da tamo imamo špijune, baš kao što on ima špijune ovde.«
»Nadam se da ni sad ne podozrevate da bih ja mogao biti jedan od njegovih«, reče
Miks. Staford se malo nasmešio.
»Ne. Moji špijuni su javili da je vaša priča istinita. Niste špijun, sem ako ste deo dijabolično lukave zavere da se žrtvuju jedan dobar brodić i nekoliko boraca samo da bih ja poverovao da jeste ono što kažete. Sumnjam da bi moglo biti to, jer Kramer nije
čovek koji bi pustio zarobljene Jevreje da odu iz ma kog razloga.«
Miks saznade da je Staford impresioniran kako Miksovim rezultatima u borbi na Reci, tako i izveštajima Miksovih starešina. Sem toga, Staford je porazmislio i o Miksovim vojnim iskustvima na Zemlji. — Čuvši ovo, Tom oseti malčice krivice, ali to brzo prođe. — Sem toga, Miks je dobro poznavao topografiju i odbranu Deusvolensa. A
prethodne noći bio je rekao da oni mogu potući Kramera samo ako »tresnu prvi«.
»Fraza malo čudno zvuči, ali značenje je jasno«, rekao je tada Staford.
»Koliko sam ja čuo«, reče Miks, »Kramerov metod ekspanzije sastoji se u tome da
preskoč
i jednu državu, neposredno do sebe, i osvoji onu sledeću. Kad konsoliduje svoju
vlast u osvojenoj, onda onu preskočenu državu stisne sa dve strane, pomoću dve armije. Fini metod, ali ne bi uspevao kad bi se druge države ujedinile protiv Kramera.
Znaju da će ih on, pre ili kasnije, sve prožderati. Pa ipak, toliko su obuzete podozrenjem, da jedne drugima ne veruju. Možda za nepoverenje imaju dobrih razloga,
ne znam. Takode, koliko sam shvatio, nijedna država nije voljna da stavi sebe pod vlast 33
tuđeg generala. Pretpostavljam da vam je to poznato.
Mislim sledeće: ako bismo mogli zadati jedan osakaćujući udarac, i nekako zarobiti
ili ubiti Kramera i njegovog španskog pomagača Don Estebana De Falju, oslabili bismo
Deusvolens znatno. Onda bi druge države uletele galopom kao Komarici da bi stvarno
smrvile Deusvolens i zgrabile sav mogući plen.
Zato je moja ideja da izvedemo noćni napad, čamcima, naravno, i to masovni
napad koji bi uhvatio Kramera sa smaknutim pantalonama. Da spalimo njegovu flotu i
navalimo na Kramera i De Falju lično, i da im presečemo grla. Odvali glavu države, i telo će se predati. Njegov narod će se raspasti.«
»Slao sam ja ubice na njega, i svi su podbacili«, reče Staford. »Mnogo bih da pokušam ponovo. Ako izvedemo dovoljno diverzionih napada, oni bi ovog puta mogli uspeti. Međutim, ne vidim kako bismo mogli to izvesti. Plovidba uz Reku je spora, tako
da, ako krenemo u suton, ne bismo uspeli da stignemo do Kramerove zemlje dok je još
noć. Mnogo pre nego što bismo stigli tamo, primetili bi nas njegovi špijuni, verovatno
već čim bismo nagomilali svoje čamce. Kramer bi bio spreman za nas. A to bi po nas bilo kobno. Moramo imati iznenađenje.«
»Jest«, reče Miks. »Ali zaboravljate Hune preko reke. O, uzgred rečeno, upravo sam doznao da nisu Huni, nego drevni Skiti.«
»Znam to«, reče Staford. »U starim danima pogrešno su nazvani Hunima zbog
svog divljaštva i neznanja. Terminologija nije važna. Držite se relevantnih tačaka«.